Ribe naših voda

[img]<script src='http://img525.imageshack.us/shareable/?i=ribasombrka.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

Som
(Silurus glanis)

Som naseljava vode severne i istočne Evrope, Azije, sve do Kaspijskog mora. Nema ga u Francuskoj, Španiji i Italiji, a reka Rajna predstavlja zapadnu granicu tog grabljivca. Istočnu granicu čine reke Sir-Darja i Amu-Darja. Boravište soma su prvenstveno reke crnomorskog sliva i to njihovi donji tokovi. Zadržava se u dubokim virovima sve dok ga glad ne natera da pođe u lov. Ne ide daleko od svoje loge, jer je lenj, a vraća se pošto se prethodno najede. Radije čeka žrtvu, mameći je svojim brkovima. Samo u proleće, kada su vode visoke, povremeno napušta svoju jamu, odlazeći uzvodno. Često zalazi u plavne terene, gde se često i mresti. Prolećno kretanje mu počinje sa izlivanjem reka, početkom aprila. Ne podnosi mutnu vodu, pa ponekad, slično smuđu, ugine u prljavoj vodi. Svaka značajna bujica ga natera da napusti svoju jamu. Od buđenja do mresta prođe dosta vremena, ne manje od mesec dana, i tada se som intenzivno hrani ribom, naročito onom koja se u to vreme mresti. U proleće se hrani i glistama, na koje leti ne obraća pažnju, naročito krupni primerci.
Od svih naših slatkovodnih riba, prvo mesto po veličini i težini pripada somu. Izgled mu je originalan i nema sličnosti ni sa jednom drugom ribom. Jedina sličnost mu je sa manićem, ali je njegova glava neuporedivo šira i spljoštenija, i čini skoro jednu šestinu celokupnog tela. Na telu nema krljušti, već debeo sloj sluzi. Čeljust mu je ogromna, puna sitnih zuba usađenih poput četke. Na gornjoj vilici ima dva duga brka, a na donjoj vilici dva para kratkih brkova. Oči su mu male u odnosu na glavu i znatno podignute. Rep mu je veoma spljošten sa bokova, a naročito pri kraju i zauzima više od polovine tela. Repno peraje je izuzetno dugačko. Boja tela mu se menja u zavisnosti od godišnjeg doba i vode u kojoj živi. Najčešće ima crna leđa, žućkastobeličasti stomak, ponekad crvenkast, i skoro uvek išaran tačkama plave boje. Bokovi su mu zelenocrni, prekriveni maslinastim pegama. Grudna i trbušna peraja imaju žutu prugu po sredini. Somovi u jezerima i drugim mirnim vodama su uvek tamnije boje.
Mresti se od aprila, pa ponekad sve do jula. Polnu zrelost ženka postiže u svojoj trećoj ili četvrtoj godini i tada položi i do 500.000 jajašaca ikre. Mužjak brižno čuva ikru, razgoneći od gnezda svu ostalu ribu. Mali somovi se izvaljuju posle desetak dana i izvesno vreme ostaju u gnezdu, hraneći se planktonima i sitnim životinjicama. To traje sve dok ih roditelji ne rasteraju. Za odrasle somove je svojstveno da jedu svoju decu. Za jednom ženkom obično idu 3-4 mužjaka, od kojih ona odabere jednog, pa zajedno odlaze na mesto za mrest. Ženka grudnim perajima iskopa jamu u koju izbaci ikru. Po svoj prilici, mresti se u više navrata. Odrasli somovi žive u paru, pa ako upecamo jednog, u blizini je i drugi. Mladi somovi rastu brzo prvih 5-6 godina, skoro geometrijskom progresijom, tj. svake godine im se udvostručava težina. Prema nekim istraživanjima, somovi od 80 kg imaju 35 godina, a somovi od 250-320 kg više od 100 godina. Takvih primeraka ima u rečnim jezerima, gde rastu znatno sporije nego u reci gde je obilje hrane.

Mamci i pribor za lov:

Posle mresta somovi odlaze u svoja staništa, najdublje jame. Što su jame dublje i nepristupačnije, to su oni mnogobrojniji i krupniji. Somovi od 8-15 kg nisu uvek u jamama. Nalazimo ih i na dubinama do dva metra. Njihovo pojavljivanje na površini obično nagoveštava promenu vremena. Naročito su nemirni kad je nevreme praćeno grmljavinom. Tada ne mogu spokojno da leže na dnu, pa se dižu u gornje slojeve, plivajući bez ikakvog cilja. Za vreme noćnih nepogoda na površinu se dižu i najkrupniji primerci. Som lovi noću i u ranu zoru, pa ga tada treba i loviti. Uveče se nalazi na ulasku brzaka u vir, a pred zoru i tokom dana je u viru ili na izlasku iz njega.
Lovi se dubinski na čekanje, ali i na plovak (u određeno doba godine) i varalicom u pokretu. Prava staništa somova su ušća reka i potoka, naročito kada se voda zamuti noseći razne crve i vodozemce. Tada ispod ušća sačekuje sve što voda donese. U rano proleće se dobri rezultati postižu blinkerisanjem. Varalice treba vući kroz površinske slojeve, ravnomerno i ujednačeno. Som tada rado napada mrtvu ribicu montiranu kao varalicu. Ako koristimo lak pribor, skoro da nećemo uloviti soma. Obavezni su štapovi za teški ribolov, sa jakim vrhovima, najlon ne tanji od 0,50 i dvokrake ili trokrake udice veličine da na nju stavimo veliki mamac, iako je snažan, som je slabiji borac od šarana, ali i njega treba dobro zamoriti, sve dok mu na površini ne ugledamo beličast trbuh. Mamci treba da budu na dnu, mada u određeno vreme dobro grize na „balerinu" i to kraj same obale. Takodje som se ponegde vrlo uspešno lovi na bućku. Kod nas je ova tehnika najzastupljenija na Dunavu, u Đerdapskoj klisuri. Najčešći mamci za soma su: snop crnih glista, crna ritska glista, pijavica, durdubak, džigerica, pileća creva, krupniji keder, rovac, larva vodenog cveta, žaba, domaći sapun. Meso soma je pomalo masno, ali vrhunskog kvaliteta i bez kostiju.
Familija: Siluridae
Rod: Silurus
Latinski naziv: Silurus glanis
Lokalni nazivi:
Maksimalna težina: 300 kg
Maksimalna duzina: 2 m
Vreme mresta: april - jul
Opis i građa:
Najveca recna riba kod nas, nakon morune, je som (Silurus glanis). On uopšte ne lici na svoje rodake u svetu. Ima veliku spljoštenu glavu i velika usta. Ima šest brkova od kojih su dva na gornjoj vilici i znatno su veci nego oni u donjoj. Voli mirne ili sporotekuce muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je a glavnu hranu cine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice koje se nadu na vodi ili u vodi gde živi. Zabeleženo je mnogo slucajeva da je lovio patke i guske. Lovi uglavnom nocu, ali i danju ne propušta zgodnu priliku da nesto pojede ako naleti.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Veoma cesta velicina soma u nasim vodama je jedan metar i težina 10 kilograma, a love se i nešto veci primerci. Zabeleženo je da je u Odri ulovljen som dugacak 5 metara a tezak 400 kilograma. Kod nas je zabeležen slucaj da je u Dunavu kod Apatina 1958.godine ulovljen som tezak 208 kilograma na stari alaski nacin.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu, ali najcešce sredinom maja i pocetkom juna, mada može da se desi da se mresti cak i u julu. Sve ovo zavisi od temperature vode koja treba da bude od 19 do 24 stepena i naravno od ostalih uslova, kao sto je mesto i drugo. Mreste se u parovima. Ženka predhodno napravi gnezdo velicine 1x1 metar i visine oko 75 cm i tu položi ikru. Mužjak oplodi ikru a ženka ostaje i cuva je dok se mali ne izlegu. Gnezdo napravi od drakusine ili nekog drugog sitnog materijala i tu položi od 16.000 do 17.000 jaja a po nekima od 11.000 do 48.000 komada ikre u zavisnosti od velicine ženke. Ikra je lepljiva i lepi se za materijal od kojeg je gnezdo napravljeno, pa je ženka u mogucnosti da ih cuva dok se ne izlegu. Rastu brzo i vec prve godine dostignu dužinu od 20cm.
Mamci i pribor za lov:
Som se može loviti na mnogo nacina, i raznim udicarskim alatima. Sportski ribolovci ga mogu loviti samo sa udicama. Medu udicarske alate spada i bucka. To je vrlo interesantan i atraktivan nacin lova na soma. Najbolja sezona za lov soma je juli i avgust, a ribari kažu da pocinje da jede kad cveta jorgovan. Kao mamac se moze koristiti takoreci sve, a love ga cak i na komad sapuna. Najcešci je mamac crna glista, pijavica, durdubak, rovac, riba ili parce, žaba, a ribari kažu da je od svega najbolji manić. Kažu: koliko imaš manica, toliko ceš somova uloviti. Znamo da je manic riba koja se može uloviti samo u zimskim mesecima, a som se zimi baš ne lovi, pa ga ribari cuvaju u barkama ili na drugi nacin dok ne pocne sezona lova na soma. Kada se lovi buckom upotrebljava se uglavnom rovac mada može da se upotrebi i nešto drugo.
Izgled bucke
To je, ustvari, jedno parce drveta obradeno tako da sa jednog kraja ima rukohvat koji se nastavlja delom koji je potpuno pljosnat i na kraju se naglo završava sa proširenjem u obliku potkovice. Ovom "potkovicom" se udara o vodu i stvara se specifican zvuk koji izaziva soma i pokrece ga u akciju. Sastavni deo bucke je još i parce kanapa koje sa jedne strane ima omcu gde se vezuje dugacki kanap, a sa druge strane se vezuje veca udica i jaca, iznad koje se pravi crvena kicanka. Na kanap iznad kicanke se naniže dvadestetak komada olova velicine i oblika spljoštenog klikera, a na udicu komad sundera tako da pokrije vrat udice. Kada se lovi, ovaj deo bucke se vezuje omcom na jedan dugacak i jak kanap za ciji drugi kraj se veze veca prazna plasticna kanta. Ovo se radi zbog toga ako se ulovi neki veci som koji ne moze da se zadrži.
U novije doba varalicom
Som se uspešno moze loviti i varalicom. Za lov soma varalicom mora se upotrbljavati jak pribor i dobre varalice. Kod nas na jezeru Ada-ciganlija na Savi je ulovljeno dosta somova na taj nacin. Som se uspešno moze loviti varalicom i na tekucim vodama. Sto se tice naseljenosti soma u Dunavu njegova brojnost je zadovoljavajuca.
Svaku ribu pa i soma mozete uloviti tamo gde mu se najmanje nadate i kada se najmanje nadate. Pravila ne postoje, pa je zato nezahvalno bilo koga upucivati na odredjene terene. Osnovno je znati da odredena vrsta živi u nekim vodama i gde se najradije zadržava, a ostalo je sreca i upornost. Mnogo pomaže znanje i iskustvo, ali sreca je sreca.

BABUŠKA[b][u]
[img]<script src='http://img194.imageshack.us/shareable/?i=babuska2.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Familija: Cyprinidae
Rod: Carassius
Latinski naziv: Carassius auratus
Lokalni nazivi: melez, srebrni karas, babuška, pastak, korov
Maksimalna težina: 3 kg
Maksimalna duzina:
Vreme mresta: maj - jun
Opis i građa:
izgled ribe i gradja
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Babuška je preko dve decenije "slučajni partner" većine ribolovaca na našim vodama. Ima je u svim većim rekama mirnijeg toka, gde je njena populacija, čini se, sve veća iz godine u godinu. Svoju brojnost babuška duguje specifičnom načinu razmnožavanja, kao i gotovo neverovatnoj prilagodljivosti i otpornosti na sve moguće nedaće koje mogu da zadese riblji svet (čak i u mešavini slane i slatke vode). Prosečna lovna težina babuške kreće se oko 500g, mada su sve brojnije vode u kojima plivaju babuške teže do 3 kilograma.
Razmnožavanje:
na;in mresta i dr
Mamci i pribor za lov:
Na stajaćim vodama babuška se da loviti na više načina. Na vodama u kojima ima dosta vodene vegetacije, babuške se uglavnom kreću i prebivaju u neposrednoj blizini rastinja. Ovo verovatno čine iz dva razloga. Prvo, vodeno rastinje predstavlja prirodni zaklon od raznih neprijatelja, a takođe isti ambijent je bogat prirodnom hranom babuške. Na vodama gde nema u izobilju vodene vegetacije, babušku treba tražiti što dalje od obale, što je najčešće slučaj na većim jezerima. Kod ribolova na vodama obraslim vodenom vegetacijom najbolji rezultati postižu se pecanjem neposredno iznad rastinja, ili u rupama-čistim delovima vodene površine okružene rastinjem. Bez obzira na položaj vegetacije, najbolji rezultati se postižu na dubinama 2,5 do 3 metra i tu se, po pravilu, javljaju najkrupniji komadi. Za ovakav način pecanja potrebno je imati štapove duge od 6 do 8 metara bez provodnika ili tek nešto kraće štapove sa provodnicima (tzv.Bolonjeze teleskope) uz koje ide manja mašnica. Za pecanje babuške sasvim su dovoljna dva štapa, jer kad babuška krene nemoguće je pratiti više štapova. Štap bi trebalo da bude lagan, ali dovoljno žilav i jak da podeli megdan sa ribama teškim kilogram-dva. S obzirom na dužinu, štap bi ipak morao da bude od karbona, što mereno novcem iznosi oko 50DM po dužnom metru štapa. Babuške se, po pravilu, love pri samom dnu, jer se ove ribe hrane slično šaranu, rijući po mulju. Iz tog razloga mesta gde se babuške intenzivno hrane obeležena su mehurićima, koji u nizovima izbijaju na površinu vode. Međutim, u pojedinim periodima dana, babuška izlazi veoma blizu površini, takođe uz kakvo vodeno rastinje. U ovim uslovima babuška se peca na dubini od 70-80cm, nedaleko od vodene vegetacije.
Pored štapova veoma je važan i ostali prateći pribor. Od najlona, kao osnovni, najčešće se koristi 0,15 ili 0,16, dok se debljina predveza kreće od 0,12 do 0,14 mm. Za pecanje mašinicom, idealan najlon je 0,18 koji je dovoljno tanak da omogući daleka bacanja, a u isto vreme dovoljno jak da može uspešno da uštopuje i kapitalne primerke bauške. Kod dosta ribolovaca postoji uvrešeno shvatanje da debljina najlona ne utiče na apetit babuške. Valja reći da postoje dani kada babuška uzima mamac bez obzira na debljinu najlona, no to su retke i izuzetne prilike. Izbor udice direktno zavisi od veličine babuške koja se očekuje, kao i od vrste mamca. Uglavnom su se najbolje pokazale udice u rasponu 16-12 kao najuniverzalnije, jer podjednako dobro kače i sitnije i krupnije primerke babuške. Kad se radi o konkretnim modelima, dobro su se pokazale udice "Gamakatsu" i to modeli 6314 i 6315, "Tubertini" serija 2 i "Kamasan" b-920. Jedna od osobina dobre udice je ta, da bez obzira na relativno malu veličinu, može da se uhvati u koštac i sa velikim ribama, pa ih prema tome ne treba izbegavati. Izbor plovka najmanje utiče na krajnji rezultat. Ipak treba izbegavati teške glomazne plovke. S obzirom da se peca na stajaćim vodama sasvim su dovoljni plovci do 2 grama nosivosti. Izuzetno, kada se peca na maloj dubini, najbolje rezultate daju veoma lagani plovci (0,3-0,5 grama). Za pecanje babuške na većim daljinama najčešće se koristi "Waggler", ili se peca dubinskom metodom sa hranilicom. Na dubljim, čistim vodama uglavnom se koriste klizeći "Waggler" i hranilica, a na plićim vodama najbolji rezultati postižu se upotrebom fiksiranog "Wagglera". Od pribora za ovaj način pecanja neophodan je "Match" štap, ili pak teleskop sa provodnicima sa odgovarajućom mašinicom.

BANDAR[b] ili GRGEČ

[img]<script src='http://img25.imageshack.us/shareable/?i=perca20fluviatilis.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Familija: Percidae
Rod: Perca
Latinski naziv: Perca fluviatilis L. 1758
Lokalni nazivi: buljež, grgeč, okan
Maksimalna težina: 2 kg
Maksimalna duzina: 50 cm
Vreme mresta: mart - maj
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Životni vek i brzina rasta grgeča umnogome zavise od uslova staništa u kome živi. A može živeti u najrazličitijim staništima: u maloj, brzoj reci (npr.Mlava), u velikoj reci(Dunav), u bari (Craska, Obedska, Provala), i močvari, u dubokom jezeru (Vlasinsko, Bodensko), pa i u priobaljima slabo oslanjenih mora (Baltik). Najviše trenutno stabilno stanište grgeča kod nas je Vlasinsko jesero. Pri dužini od 4-7mm hrane se račičima, planktonima. Pri dužini od 40-50mm prelazi polako na ishranu sitnim bezkičmenjacima faune dna: larve insekata, pretežno komaraca, tubifeks. Dostizanjem dužine od 13-15 cm grgeči se hrane ribama.
Posle izvaljivanja, mladj je u mirnim delovima priobalja. Kako se plivački osposobljava, kreće ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Početkom leta, pri veličini od oko 5 cm, vraća se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde će prezimiti. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Odrasli grgeči su često usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinačno većina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu, kad ono što promakne jednome može naleteti sledećem lovcu. Love isključivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom i mogućnosti zadovoljenja, tj. količine dostupne hrane. Noć provode u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivni. Sa dolaskom noći i polaskom na počinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli grgeči zimi, iz dubina, periodično dolaze u pliće delove da nešto s nogu ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vraćaju u dubinu. O vrstama koje grgeč više koristi u ishrani, kao i o veličini plena nema mnogo podataka.
Opis i građa:
Grgeč je u mladosti izdužen. S godinama mu visina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživecih, matorih jedinki. Glava je proporcionalna telu i nosi snažna usta. Sva peraja, posebno repno, dobro su razvijena, a oba ledjna su nešto viša kod grgeča iz tekućih voda.Telo pokrivaju sitne ktenoidne krljušti. Kolorit je kod našeg grgeča u osnovi zelenkasto zućkast, sa vertikalnim crnim prugama (od 5 do 8)duž bokova tela. Nijanse boje tela, broj i debljina pruga mogu varirati i u okviru istog staništa. U našem podneblju, životni vek grgeča varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da prede 6-7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji.
Razmnožavanje:
Ženke imaju samo jedan jajnik, nastao spajanjem prvobitna dva. Posebni jajovodi ne postoje. Mrest se odvija na različitim područjima pa i na raznim dubinama. Glavni stimulator mresta je porast temperature. Mrest se obavlja i danju i noću, a traje od nedelju do mesec dana, obicno 10-14 dana. Na mresna područja dolaze najpre mužjaci, tek 2-3 dana kasnije ženke. One plivaju tamo amo bez ikakvog smisla (osim da privuku mužjake sebi) praćene bar sa dva, nekada i do 5 mužjaka. Pred mrest ženka obično pliva u krug, da bi zatim lučnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugacke, spiralno izuvijane trake (dugačke do 2,1 m i široke 5-10cm. Mužjaci, obično po dva (sa svakog kraja trake ka sredini po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mleč. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci a narocito ženke su ošamućeni, izgubljenog osećaja za ravnotežu, a potom, oporavivši se udaljavaju se sa mresnog podrućja. Ikra posle oplodenja ima prečnik od 2-3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8-14 dana. Tek izvaljena mlad duga je izmedju 4 i 6 mm. Optimalna temperatura je 14 stepeni. Tada je naime preživljavanje ikre i mladji najveće.
U nasim uslovima mrest grgeča nastupa od poslednje dekade marta do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do početka maja. Polnu zrelost ženke stiču u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada predju na ishranu ribom, odrasli polno zreli grgeči su rešili većinu svojih životnih problema. Posebno je to vidljivo kod ženki, i stopa smrtnosti tih uzrasta je izuzetno mala i nepromenljiva. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u četvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan i sasvim solidan.
Mamci i pribor za lov:
Bandar se najbolje lovi pre i posle mresta, ali je ulov dobar i u jesen. U tekućim vodama ga treba tražiti u šljunkovitom dnu, dok je u stajaćim vodama najčešće na podvodnim uzvišenjima. Na njihovim padinama bandari strpljivo čekaju svoj plen.
Lovimo ga na čekanje, dubinski ili na plovak, u pokretu varalicom. Na tekućim vodama se obično lovi dubinski kako nebismo stalno zabacivali plovak, koji voda nosi i dovodi na obalu. Za dubinski lov koristimo štapove težine bacanja 20-40g, dužine do 3 metra. Najlon je debljine 0,20mm, a udice 4-6. Sistem je takav da olovo bude na dnu, a na 10-15cm prikačena udica. Treba koristiti udice sa dužim vratom zbog lakseg vađenja, jer bandar duboko proguta mamac. Na mirnijim vodama je mnogo zanimljiviji lov na plovak. On može da bude klizajući ili fiksiran, što prvenstveno zavisi od dubine vode i dužine štapa, i dovoljno veliki da ga keder ne potopi. I u tom slučaju mamac treba da bude pri dnu. Za mamac je najbolja sitna gavčica ili crvenperka. Bandara možemo loviti varalicom, i to voblerom manjih dimenzija i leptirastom varalicom broj 1. Poslednjih godina se izuzetan uspeh postiže letećim mamcem. To je silikonska varalica koja imitira ribicu ili račića. Leteći mamac padne na površinu pa potom tone, odlazeći od ribolovca dok ne stigne do dna. To čovekuomogućava da dosegne do mesta do kojih sa drugim varalicama ne može. varalicu nije potrebno ponovo zabacivati kada padne na dno, već je dovoljno podici vrh štapa i varalicu odvojiti od dna, pa je ponovo pustiti da tone. Sve će se ponoviti. Mašinicu ne treba namotavati, sem kada menjamo mesto. Pomoću letećeg mamca možemo ući ispod splava, potopljenih panjeva, ispod mostova, tj. do mesta gde se bandar nalazi.
Bandar je veliki borad, pa je zanimljiv za sportski ribolov. Meso mu je najukusnije, sa vrlo malo kostiju, manje od smuđa. Jedini problem nastaje kod čišćenja krljušti. Da bi smo ga lakše očistili, treba to uraditi odmah posle ulova (dok je živ) jer se tada krljušt lako skida. Ako to ne uradimo, treba ga pre čišćenja potopiti u ključalu vodu nekoliko sekundi, ili ga jednostavno odrati.

BELICA ILI ŠIŠTAVAC

[img]<script src='http://img713.imageshack.us/shareable/?i=uklija.gif&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Familija:
Rod:
Latinski naziv: Leucaspius delineatus
Lokalni nazivi: najlonka, kosalj, be
Maksimalna težina:
Maksimalna duzina: 9 cm
Vreme mresta: leto
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Za belicu ili belku karakteristično je da se drži površinskog sloja vode. Zato je u nekim našim krajevima nazivaju '' povruš ''. Prosečno je duga 6-8 cm, maksimalno 12. Belica je sitna, jatna riba. Živi u jezerima i kanalima, kao i ravničarskim rekama sa sporim tokom. U našoj zemlji naseljava nizinske i prelazne vode crnomorskog sliva. Rasprostranjena je i u Srednjoj i Isto#269;noj Evropi. Nema privrednog značaja.
Opis i građa:
Mnogi ribolovci belicu brkaju sa kederom (kaugler, beovica, belka, klija, zelenika, zekica, uklija), ali ako ih pažljivo posmatramo uočićemo značajne razlike. Belica je primetno manja od kedera. Bočna linija joj nije puna i prekida se najdalje od 12-13 krljušti iza glave. Peraja su joj bezbojna. boja belice zavisi od osobine vode i dna. Rečna belica je mnogo svetlija od jezerske. Leđa imaju zelenkastu ili žućkastu nijansu. Bokovi su srebrnasto beli sa prugicama jarko srebrnasto-plave boje. Ima izduženo telo pokriveno srebrnastom krljušti koja lako otpada. Nalik je bolenu.
Razmnožavanje:
Polnu zrelost dostiže u drugoj godini života. Mresti se leti, a ikru odlaže na donju stranu listova ili drugih predmeta koji plivaju na površini vode.
Mamci i pribor za lov:
Ova je riba veoma proždrljiva, hrani se ogromnom količinama planktona. Grabi bukvalno sve što padne na vodu. Zabavno je posmatrati kako te žustre i prgave ribice otimaju jedna drugoj zalogaj iz usta. Kao mamac možemo koristiti sve što nam padne pod ruku, čak i parče vunenog konca. Tim mamcem se uspešno može loviti u tihe dane bez vetra, neprestano tresući vrh štapa. Lov belice je odlična škola za početnike. Zahteve nežan pribor kao i keder.
Beovicu još nazivaju i uklija, kaugler, klija i keder. Naseljava gotovo sve vode Evrope izuzev severnog dela kontinenta. Živi u rekama, kanalima i jezerima sa čistijom vodom, ali se drži van glavnog toka, preferira rukavce i mirnije delove vode. Leđa su joj sivo-plavkasta ili zelenkasto-plavkasta, bokovi i trbuh srebrnasto sjajni, dok su peraja sivkasta. Krljušt joj je vrlo osetljiva i lako spada. Obično naraste od 10-20cm, krupniji primerci su "teški" oko 35g, mada se vrlo retko mogu uloviti beovice težine do 80g. Glava joj je mala, a usta blago iskošena nagore zbog načina ishrane, jer se hrani insekti i larvama sa površine vode, pa se najčešće i nalazi u površinskim slojevima vode. Kreće se u većim jatima. Mresti se u maju i junu u plitkoj vodi, kada ženka polaže lepljiva jaja na kamenje i druge predmete u vodi, i to obično od 3000-10000 jaja. U vodama u kojima nema puno predatora, često se i prenamnože. Beovica je inače veoma važna karika u lancu grabljivih riba, ali i vodenih ptica.

Mamci i pribor za lov:

Sitna beovica se najcešce lovi čerencem. U zavisnosti od terena i prilika na vodi u lovu beovice mogu se primeniti svi takmičarski metodi. Za ribolov ove vrste ribe potrebni su štapovi izuzetne mekoce, dužine 2 do 11 m, akcije 35 do 130g, predvideni za ribu težine do 1,5 kg. U načelu, najbrže i najlakše se love kratkim do srednje dugim direkt štapovima (1 - 5 m). Tipičan kederski sistem izraden je od vrlo finog najlona. Najlon debljine od 0,05 do 0,08 omogućuje najizazovnije pokrete mamca zakačenog na udicu 20 - 26. Valja napomenuti da je dužina predveza srazmerna brzini ribolova. Što kederi cešce trzaju to je moguce koristiti kraci predvez. Ponekad je i 6 cm sasvim dovoljno, dok je 10 cm maksimalno. Mamci su komadići gliste, sitniji crvi, hleb. U vecini slucajeva primama je osnova za svaki dobar rezultat. Osnovni smisao primamljivanja je da privuče ribu i zadrži je na jednom mjestu gdje pecamo. Umeće je hraniti toliko koliko je potrebno da riba ostane na mjestu, a da se pritom ne prejede ili prateći hranu ode van domašaja pribora. Kada krenete u potragu za beovicama potražite prvo osuncanu površinu vode. Jata beovica su lako vidljiva jer je ovo riba površine vode. Čak i zimi, jata su aktivna i na prvi zrak sunca se pojavljuju na površini. Kada se približite vodi i odredite mjesto ribolova, navlažite primamu koliko god možete. Kada je bacite, trebalo bi da pravi finu maglu u vodi koja dugo traje. Praktično, raspadanje treba da počne čim bacite primamu u vodu. Najbolje su primame žute i bijele boje. Čist hljeb je toliko dobra primama da ćete kada bacite koricu hljeba u vodu, primjetiti jato beovica kako se bore za gric.
Pribor treba da montirate tako da nakon zabacaja, mamac što duže ostane na samoj površini i da polako tone ka sredini vode. Na dnu ne ocekujte da ima bilo kakvih beovica. Vodu neprestano mutite dodavanjem primame. Zabacujte uvijek na isto mesto i vadićete ribicu za ribicom. Ovakvo pecanje je možda najbliže sportskom ribolovu. Ne očekujte da ćete u jednom trenutku moći da pecate na više od jednog štapa. Ugriz beovice je brz i odlučan. Ukoliko vam plovak tone polako, znajte da je u pitanju jato sitnih beovica napalo vaš mamac. Beovica se smatra ubedljivo najboljim mamcem (kederom) za lov grabljivica poput štuke, smuđa, bandara...

BODORKA
[img]<script src='http://img233.imageshack.us/shareable/?i=vorosszarnyu.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Bodorka
(Rutilus rutilus)

Bojom i oblikom, bodorka znatno varira od vode do vode. Jedna je krajnost da može biti gotovo zlatne boje što je dosta retko, a druga je da je jarko srebrna. Zlatna boja se susreće kod većih riba nastanjenih u šljunkarama, dok su ostale uglavnom srebrnaste boje. Leđa su obično plavozelenkasta, bokovi mogu biti tamno smeđi, a trbuh je beo. Donja peraja mogu biti od žućkastih nijansi pa do jarko crvenih, u zavisnosti od temperature vode koju nastanjuje. Zbog toga se često može pomešati sa crvenperkom. Leđno i repno peraje su crvenkastosmeđe. Leđno peraje se nalazi tačno iznad trbušnog. Ono što je karakteristično za bodorku je oko žute boje sa crnom tačkom u sredini, pa se otuda često zove i žutooka i zlatooka. Može da dostigne težinu do 1kg, mada se 600g smatra kapitalnim primerkom. Prosečna lovna težina je mnogo manja. Bodorka se često ukršta sa crvenperkom, deverikom i beovicom pa otuda nastaju ribe mešanci, i teško ih je razlikovati. Nastanjuje sve slatkovodne vode, a opstaje čak i u slabije slanim vodama. Ima je u skoro svim vodama dunavskog sliva. Nema je u brzim tokovima. Kreće se u gustim jatima među kojima ima primeraka svih uzrasta. Ljubitelj je sporih tokova sa puno podvodnog i priobalnog rastinja. U proleće, posle topljenja leda, drži se samo obale i u rekama i u jezerima. Za vreme letnjih vrućina traži dublja mesta ili se zavlači u podlokane obale i korenje drveća. Travnate terene ne voli, pa se nalazi na čistinama između njih. Bodorka voli peskovito dno i, za razliku od crvenperke, nalazi se na 20ak cm od dna. Glavna hrana bodorke su vodeno bilje i larve raznih insekata. Mresti se od aprila do juna, kada ženka polaže i do 100000 jaja. Polnu zrelost stiču sa tri godine.

Mamci i pribor za lov:

Bodorku treba loviti na mestu sa čvrstim dnom i pristojnom dubinom, bogatom travnatim lejama. Kada prilazite vodi i sve vreme lova budite tihi bez mnogo kretanja i tupkanja. Vrlo je osetljiva na zvucne vibracije i sumljive senke, i tada brzo napušta mesto jer je vrlo plašljiva i oprezna riba. Uz odgovarajući mamac bodorka se može pecati tokom cele godine. Lovi se i noću. Osetljiva je na promenu vremena, pa se uzavisnosti od te promene može nalaziti pri dnu, na sredini ili pri samom vrhu vodene površine. Provereno je da pred promenu vremena ne grize. Najčešće se lovi na mesnog crvića. Sem ovog mamca, odlična je i crvena glista, ruža od belog hleba, mamac od sojinog brašna, ali su ovi mamci nesigurni jer ih okolna sitna riba brzo skine, dok je sa proleća najefikasniji mamac kuvana pšenica. Nije potrebna neka posebna hrana da bi smo je zadržali na mestu lova, dovoljno je pomešati stari hleb sa koncentratom za piliće, uz dodatak šaku-dve mlevenog prženog suncokreta, malo prženog semena konoplje tucanog u avanu, dodati miris anisa ili vanile, ovo dobro umesiti, napraviti kugle veličine pesnice, i bacati ih na mesto pecanja. Ako želite da hrana bude jača ubacite jednu do dve šake crvića koje umešate u hranu. Teleskopski štap bar od 4 m, ili duži, najlonski konac debljine od 0,10 do 0,14 mm, lak plovak vretenastog oblika koji se lako potapa. Bodorka ne trpi otpor, čim ga oseti ostavlja mamac i odlazi. Prilaz mamcu joj je brz i nervozan, pa zato treba biti oprezan i brz na kontri. Plovak opteretiti tako da iz vode viri samo antena i obeleženi vrh plovka. Mamac treba da bude pri samom dnu.
Familija: Cyprinidae
Rod: Rutilus
Latinski naziv: Ruthilus rutilus carpathorosicus
Lokalni nazivi: žutooka, zlatooka, platika, grunec, siruna
Maksimalna težina: 600 g
Maksimalna duzina: 30 cm
Vreme mresta: april - jun
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Bodorka se smatra redovnim stanovnikom svih slatkih voda, u nekim vodama je najmnogobrojnija vrsta ribe. Vrlo je prilagodljiva pa opstaje u svim rečicama, potocima, mrtvajama, ali i u velikim rekama i (čak i u akumulacionim) jezerima. Neke varijante bodorke žive i u morima niskog saliniteta, a nema ih u brzim i hladnim vodama, dok izgleda podnosi i vode osrednjeg kvaliteta. Često se javlja u donjim delovima reka sa pastrmkama. Živi u gustim jatima sa rođacima raznih uzrasta. Naseljena je posvuda a najviše je ima u rekama dunavskog sliva. Ljubitelj je mirnih isporotekućih voda sa puno podvodnog i priobalnog rastinja. Najviše se zadržava namestima bogatim trskom i rogozom. Pored ovog, voli tvrdo dno gde voda nanosi i taloži prirodnu hranu (larve insekata, mekušci i sl., biljni izdanci, otpaci, alge leti i podvodna mahovina i insekti koji padnu na vodu ili tek izašli iz čaure), i duboke zone gde se oseća bezbedno od prirodnih neprijatelja. U proleće, posle topljenja leda, drži se samo obale i u rekama i u jezerima. Iz reka često odlazi u zalive i mrtvaje vezane za reku i posle opadanja vodostaja. Posle mresta, bodorka se može naći na celom toku reke osim u najbržim delovima. Kada se u rekama pojavi trava, odlazi u zaliv. Za vreme letnjih vrućina traži dublja mesta ili se zavlači u podlokane obale i korenje drveća. Travnate terene ne voli, pa se nalazi na čistinama između njih. Bodorka voli peskovito dno i, za razliku od crvenperke, nalazi se na dvadesetak cm od dna. Glavna hrana bodorke su vodeno bilje i larve raznih insekata.
Opis i građa:
Izgled bodorke je skoro svima poznat jer je to prva riba koju početnici upecaju. Karakteristike su joj: krupna srebrnasta krljušt koja se lako čisti i koje ima 42 do 45 komada po uzdužnoj brazdi (koja je jako naglašena), peraja su žuta, zavisno od temperature vode, kada prelazi u narandžasto-crvenu boju, pogotovo u zimskim uslovima kada je voda hladnija, dok joj je oko zlatno-žute boje sa karakterističnom mrljom u gornjem delu oka pa joj odatle i potiče jedan od naziva, zlatooka. Iris oka je crven. Trbušna i analna peraja su ponekad žuto-narandžaste boje, a ostala uglavnom sivosmeđa. Telo bodorke je lagano spljošteno bočno, ali je produženo. Leđa su joj crnkasta sa plavim ili zelenkastim odsjajem. Bokovi su sivosrebrnasti. Leđno i repno peraje su zelenkasto-sivi sa crvenkastim prelivom. Grudna peraja su bledozućkasta, a trbušna crvena. Leđno peraje se nalazi uspravno nad trbušnim perajima. To su boje obične rečne bodorke kojih ima nekoliko varijeteta u zavisnosti od uzrasta i okoline u kojoj živi. Vrlo je slična crvenperki, pa je oni manje iskusni ribolovci težko razlikuju. Može da dostigne težinu do jednog kilograma, ali se lovi ona sitnija. Živi u jatima, pa kad ovo naiđe, može te ga zadržati prihranjivanjem, a tada budite sigurni da će vam čuvarka biti puna. U većini slučajeva, ne prelazi dužinu od 30 cm i težinu od 600 g. Veci primerci su izuzetno retki. Postoje brojni hibridi sa bodorke sa deverikom, uklijom ili crvenperkom, morfologija kojih se znatno razlikuje.
Razmnožavanje:
Mresti se od aprila do juna kada je temperatura vode iznad 12o stepeni. Mresti se u travnatim ili šljunčanim područjima ali uvek u plitkim zonama, ne dubljim od jednog metra i često uz obale. Sve ženke iz iste grupe polažu jaja istovremeno na istom mestu. Plodnost jedne ženke je od 5000 do 100 000 jaja. Desetak dana nakom oplođenja iz jaja izlazi mlađ. Tokom posebno toplih godina bodorke se razmnožavaju dva do tri puta godišnje. Rast mlađi je spor pa treba čekati i do tri godine i veličinu od 15 cm da bi potomstvo počelo sa razmnožavanjem.
Mamci i pribor za lov:
Stariji ribolovci ne vole da pecaju bodorku. Nju i nije baš lako uloviti, pa se većem ulovom malo ko može pohvaliti. Bodorka je uvek sita, a i kada nije, mamac ne uzima energično kao druge ribe. Često čujemo da je pecanje bodorke dobra škola za ribolovce početnike. Uz odgovarajući mamac bodorka se može pecati tokom cele godine. Lovi se i noću pri veštačkom svetlu kojim se primamljuju i druge ribe. Osetljiva je na promenu vremena, pa se uzavisnosti od te promene može nalaziti pri dnu, na sredini ili pri samom vrhu vodene površine. Provereno je da pred promenu vremena ne grize. Ako ne pogodimo dubinu, ulova neće biti ni u vreme kada grize. Jelovnik širok, od biljne hrane, preko trave i rastinja sa dna, do hrane životinjskog porekla. Najčešće se lovi na mesnog crvića. Kako? Prvog crvića navucite celom dužinom na udicu 14, a jednog zakačiti da jednim delom slobodno leluja i mrda u vodi, što privlači pažnju ribi koja onda brzo i hitro napada. Sem ovog mamca, odlična je i crvena glista, ruša od belog hleba, mamac od sojinog brašna, ali su ovi mamci nesigurni jer ih okolna sitna riba brzo skine. U rano proleće kada je ostala riba tek probuđena iz zimskog sna, a neke zanete prirodnim nagonom za produženje vrste, bodorka svojom agresivnošću uzima hranu i za vreme mresta, pa se često dešava da skoro svaka ulovljena bodorka ima utrobu punu ikre, što znači da je u ovo doba godine najaktivnija, pa je tada ribolovci masovno love. U ovo doba godine nije potrebna neka posebna hrana da bi smo je zadržali na mestu lova, dovoljno je pomešati stari hleb sa koncentratom za piliće, uz dodatak šaku-dve mlevenog prženog suncokreta, malo prženog semena konoplje tucanog u avanu, dodati miris anisa ili vanile, ovo dobro umesiti, praviti kugle da su malo čvršće, veličine pesnice, i bacati ih na mesto pecanja. Ako želite da hrana bude jača ubacite jednu do dve šake crvića koje umešate u hranu. Još bolji efekat postići će te ako hrani dodate malo pileće krvi što kod bodorke izaziva poseban nagon prema hrani.
Prvo i osnovno je da odaberete dobro mesto sa čvrstim dnom i pristojnom dubinom, bogato travnatim lejama. Kada prilazite vodi i sve vreme lova budite tihi bez mnogo kretanja i trupkanja. Vrlo je osetljiva na zvucne vibracije i sumljive senke, i tada brzo napušta mesto jer je vrlo plašljiva i oprezna riba. Ovo ne mora da znaci da vam neće doći novo jato, jer je bodorka riba pokreta, stalno se kreće i zato je ima duž cele obale.
Teleskopski štap nikako kraći od 4 m, može samo duži, najlonski konac debljine od 0,10 do 0,14 mm, lak plovak vretenastog oblika koji se lako potapa. Bodorka ne trpi otpor, čim ga oseti ostavlja mamac i odlazi. Prilaz mamcu joj je brz i nervozan, pa zato treba biti oprezan i brz na kontri. Plovak opteretiti tako da iz vode viri samo antena i obeleženi vrh plovka. Kako opteretiti plovak i rasporediti olovca? Prvo i osnovno, morate voditi računa da vam olovca koja koristite budu iste težine, nikakve kombinacije sa olovcima različite tezžine ne dolaze u obzir. Kada raspoređujete olovca vodite računa da vam prvo bude udaljeno od udice 25 cm a zatim vršite raspored prema vremenskim uslovima. Ako je mirna voda olovca treba grupisati ravnomerno, kod protočne vode preneti opterećenje prema plovku, ako je vetrovito a voda stajaća opterećenje ide ka udici. Mamac treba da bude pri samom dnu.

BOLEN ILI BUCOV
[img]<script src='http://img600.imageshack.us/shareable/?i=bucov.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

Familija:
Rod:
Latinski naziv: Aspius aspius
Lokalni nazivi: balin, belun, bajin
Maksimalna težina: 12 kg
Maksimalna duzina: 120 cm
Vreme mresta: od aprila do kraja m
Opis i građa:
U našim uslovima naraste do 80cm. i dostiže maksimalnu tezinu do 8kg. Donja vilica mu je isturena ispred gornje i na njenom vrhu ima jedno ispupčenje, koje kada su usta zatvorena ulazi u odgovarajuće udubljenje u gornjem delu usta. Zbog nedostatka zuba usta su mu duboko usađena, te pripada gutačima koji svoju lovinu prihvataju zubolikim izraštajima na škrgama i prosleduju je ka hrapavom ždrelu. Kod primeraka težine do 2kg telo je izduženo, naoružano vrlo jakim perjanim sistemom koji se zavrsava veoma mocnim repom. Krupniji primerci blago su pogrbljeni od glave do lednog peraja, sa spuštenim trbuhom. Boja leđa kod bolena je tamno zelena, bokovi su srebrnasto-plavkastog sjaja dok je trbuh bele boje. Analno i trbušno peraje su crvenkasti. Uzduž bočne linije ima 64 do 76 komada sitnijih krljušti.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Pripada rodu Aspius iz familije Cyprinidae, iako je grabljivica. Kod nas ga gotovo svi brkaju sa bucovom, od koga se razlikuje u dve osnovne stvari: bolen može narasti preko 1kg, i hrani se sitnom ribom, što kod bucova nije slučaj. Njegova osobina da se hrani sitnom ribom, čini ga jedinstvenim među ciprinidama. Ipak dok su mladi, boleni se hrane račićima, larvama riba, faunom dna i insektima koji padaju u vodu. Predstavlja riblju vrstu veoma zanimljivu za sportski ribolov. Rasprostranjen je po celoj Evropi osim severne Škotske, Irske, Danske i jugozapadne Engleske. U Skandinaviji živi samo na jugu, dok Finske reke posecuje samo na zapadu. Obitava u svim većim kanalskim sistemima, rekama i jezerima. Veći deo dana provodi u mirnoj vodi. Na prelive prirodne ili veštačke, stubove mostova i ušća voda, dolazi uveče i rano ujutro da bi se hranio. Što su primerci veći jata su manja, tako da nije nikakvo čudo videti kapitalnog bolena da lovi sam. Meso mu nije na ceni, puno je kostiju i bljutavog je ukusa. U kombinaciji sa drugom ribom obavezan je sastojak riblje čorbe. Ribolovci ga love zbog njegove borbenosti i uživanja koje ta riba pruža.
Razmnožavanje:
Polnu zrelost ženke dostižu u petoj-šestoj godini, a mužjaci u petoj godini života (veličina preko 30cm). Intenzivno polaganje jaja traje od aprila do kraja maja (ev. poč) juna, ženka polaže od 58000 do 480000 jaja, koja se lepe za peskovito dno. Razvoj jaja traje od 14-21 dan.
Mamci i pribor za lov:
Za uspešan lov je dobro imati štap akcije "A" ili "B", težine bacanja 20-40 grama ili 30-60 grama ako se očekuju krupniji primerci. Štap treba da ima dobre bacačke mogućnosti jer se u lovu na bolena mora daleko zabacivati, čak i do 50m. Debljina najlona ne bi trebalo da prelazi 0,30mm. Najbolje su marke elastičnih, srednje mekih najlona. Neistegljivi i kruti najloni nisu pogodni jer se lako i brzo upredu. Mašinica treba da ima velik prenos (da bude brža) od 1:5 i veći. Poželjan kapacitet špulne je najmanje 100m najlona 0,40mm. Kočnica treba da bude tačno podešena u zavisnosti od debljine i jačine najlona. Vestacke mušice koje se koriste su na udicama veličina 1-10, obično su ručni rad i spadaju u kategoriju fantastičnih mušica što znači da nisu pravljene po uzoru na nekog insekta iz prirode. Kod pravljenja sistema za lov, dobro je kombinovati mušice svetle i tamne boje, zatim manje sa većim... Sisteme sa mušicama treba zabacivati nizvodno, odnosno poprečno na tok vode i brzo ih povlačiti sa visoko podignutim vrhom štapa. Najbolja mesta za ovakav lov koja su i ujedno omiljena mesta na kojima bolen boravi i lovi su prelivi, kamene regulacije (neperi, šporovi) i peščane plaže. Najbolje doba dana za lov su pozno jutro i rano popodne, a najbolji uslovi za ribolov su razdoblja kad vodostaj Dunava stagnira ili kad je u manjem porastu. Na opisani način se bolen lovi od marta do kraja novembra. Ne treba dozvoliti da udarci krupnih bolena budu iznenadjenje. Kočnica mašinice treba da bude popuštena jer je udarac bolena "surov", a osim toga krupan primerak na udici je izuzetan borac. Svaka greška pri zamaranju takvih primeraka se kažnjava gubitkom ribe jer su udice relativno sitne pa su za zamaranje potrebni strpljenje i puna kontrola situacije u svakom trenutku.
Bucov
(Aspius aspius)

Pripada rodu (Aspius) iz familije Cyprinidae. Predstavlja riblju vrstu veoma zanimljivu za sportski ribolov. U našim uslovima naraste do 80 cm i dostiže maksimalnu težinu do 8 kg. Zbog nedostatka zuba usta su mu duboko usađena, te pripada gutačima koji svoju lovinu prihvataju zubolikim izraštajima na škrgama i prosleđuju je ka hrapavom ždrelu. Kod primeraka dužine do 2 kg telo je izduženo, naoružano vrlo jakim perajnim sistemom koji se završava veoma moćnim repom. Krupniji primerci blago su pogrbljeni od glave do leđnog peraja, sa spuštenim trbuhom. Boja leđa kod bucova je tamno zelena, bokovi su srebrnasto-plavkastog sjaja dok je trbuh bele boje.
Živi u celoj Evropi osim severne Škotske, Irske, Danske i jugozapadne Engleske. U Skandinaviji živi samo na jugu, dok Finske reke posećuje samo na zapadu. Obitava u svim većim kanalskim sistemima, rekama i jezerima. Veći deo dana provodi u mirnoj vodi. Na prelive prirodne ili veštačke, stubove mostova i usća voda, dolazi uveče i rano ujutro da bi se hranio. Što su primerci veći jata su manja, tako da nije nikakvo čudo videti kapitalnog bucova da lovi sam. Hrani se pretezno (crvolikim) beskičmenjacima, člankonošcima, kauglerom i drugom sitnom ribom.
Polnu zrelost ženke dostižu u petoj-šestoj godini, a mužjaci u petoj godini života (veličina preko 30 cm). Intenzivno polaganje jaja traje od aprila do kraja maja, ženka polaže oko 100.000 jaja čiji razvoj traje od 14-21 dan.

Mamci i pribor za lov:

Za uspešan lov je dobro imati štap akcije "A" ili "B", težine bacanja 20-40 grama ili 30-60 grama ako se očekuju krupniji primerci. Štap treba da ima dobre bacačke mogućnosti jer se u lovu na bucova mora daleko zabacivati, čak i do 50m. Debljina najlona ne bi trebalo da prelazi 0,30mm. Najbolje su marke elastičnih, srednje mekih najlona. Neistegljivi i kruti najloni nisu pogodni jer se lako i brzo upredu. Mašinica treba da ima velik prenos (da bude brza) od 1:5 i veći. Poželjan kapacitet špulne je najmanje 100 m najlona 0,40 mm. Kočnica treba da bude tačno podešena u zavisnosti od debljine i jačine najlona. Veštačke mušice koje se koriste su na udicama veličina 1-10, obično su ručni rad i spadaju u kategoriju fantastičnih mušica što znači da nisu pravljene po uzoru na nekog insekta iz prirode. Kod pravljenja sistema za lov, dobro je kombinovati mušice svetle i tamne boje, zatim manje sa većim... Sisteme sa mušicama treba zabacivati nizvodno, odnosno poprečno na tok vode i brzo ih povlačiti sa visoko podignutim vrhom štapa. Najbolja mesta za ovakav lov koja su i ujedno omiljena mesta na kojima bucov boravi i lovi su prelivi, kamene regulacije (neperi, šporovi) i peščane plaže. Najbolje doba dana za lov su pozno jutro i rano popodne, a najbolji uslovi za ribolov su razdoblja kad vodostaj Dunava stagnira ili kad je u manjem porastu. Na opisani način se bucov lovi od marta do kraja novembra. Ne treba dozvoliti da udarci krupnih bucova budu iznenađenje. Kočnica mašinice treba da bude popuštena jer je udarac bucova "surov", a osim toga krupan primerak na udici je izuzetan borac. Svaka greška pri zamaranju takvih primeraka se kažnjava gubitkom ribe jer su udice relativno sitne pa su za zamaranje potrebni strpljenje i puna kontrola situacije u svakom trenutku.

CRVENPERKA
[img]<script src='http://img836.imageshack.us/shareable/?i=riba14.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Familija: Cyprinidae
Rod: Scardinius
Latinski naziv: Scardinius erythrophthalmus erythrophtha
Lokalni nazivi: krasnoperka, crvenooka
Maksimalna težina: 2 kg
Maksimalna duzina: 40 cm
Vreme mresta: april - jun
Opis i građa:
Prosečna dužina odrasle jedinke iznosi između 20 i 30 cm, a kapitalaca težine preko pola kilograma i 35 do 40 cm. Najteži poznati primerci crvenperke bili su preko dva kilograma, ali su to mahom bili hibridi iz ukrštanja sa deverikom ili drugom krupnijom ribom iz familije ciprinida. Crvenperka se od belice razlikuje po položaju usta, više su uzdignuta, po oštrom prelazu između trbuha i podrepnog peraja, kao i daleko povučenom leđnom peraju prema repu.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
otiče prvenstveno iz velikih jezera, prirodnih i veštačkih, ali i iz manjih voda kao što su bare i iskopi. Može se naći i u mirnijim odsecima tekućih voda uz deverike. Crvenperka boravi u blizini vodenog rastinja kao što je lokvanj, drezga, šaš, trska. Ređe izlazi na otvorene vode, a tokom zime se u jatima povlači u dubine. Po položaju usta može se zaključiti gde i kako crvenperka hvata insekte. Hvata ih na površini vode i to isključivo tokom dana pri sunčevoj svetlosti. Ponekad se mogu primetiti kako svojim leđnim perajima seku vodu ostavljajući blage talasiće iza sebe. Crvenperka voli bistru vodu. Kao i štuka i crvenperka se uglavnom oslanja na čulo vida. Vode bogate crvenperkama često su isto toliko bogate i štukama. Njeno omiljeno boravište je u vodama punim rastinja, a najradije boravi u širokim poljima šaše i trske koja po pravilu nude obilje raznovrsne hrane, pre svega sitne životinjice. Dakle, treba je tražiti među vodenim biljem.
Razmnožavanje:
Crvenperka je prava letnja riba. Posle mresta u periodu od aprila do juna, u zavisnosti od pojedinih voda, dobro se lovi sve do jeseni. Polnu zrelost crvenperke dostižu sa tri ili četiri godine života. Mrešćenje je u proleće. Plodnost je 96 000-232 000 jaja. Jaja se odlažu na biljke. U dijametru imaju oko 1,5 mm
Mamci i pribor za lov:
U ribolov na crvenperku ide se plovkom (prirodno je da i ovo pravilo ima izuzetaka). Najpogodniji su oni mamci koji sporo tonu ili oni koji ostaju na površini vode. Između ostalih takvi su hleb, crvi. Posle zabacivanja plovak se na površini vode mora brzo uspraviti jer se često dešava da se mamac zgrabi još u fazi tonjenja. Sem toga češće se mora zabacivati i to daleko i precizno da bi se imalo uspeha u izlovljavanju jata uz ivicu polja obraslog šašom. Ribolov vaglerom je izuzetno povoljan metod. Koristi se za lov ispod površine vode tako da se između gornje olovne kuglice na struni i granička plovka iznad ušice ostavlja dovoljno slobodnog prostora po kojem se mamac bez problema može kretati. Zatezanjem strune mamac se diže a otpuštanjem i labavljenjem se spušta na postavljenu dubinu. Kada se koristi providna vodena kugla onda se preporučuje kugla manjih dimenzija jer veće proizvode jak pljusak prilikom dodira sa površinom vode, pogotovo ako se izbacuje na veću daljinu. Jato crvenperki se lako može uplašiti i razbežati usled nepažljivog ubacivanja hrane. Međutim, ove ribe se manje plaše od montaže unete u vodu i bez zazora prihvataju i mamac na većoj udici. Uobičajeno je korišćenje najlona od 0.20 mm na štapu od 3 do 4 m sa stacionarnom rolnom. Odgovara udica veličine 14 i manje u zavisnosti od vrste mamca. Podrazumeva se da se hranjenje riba uvek isplati. Komadići prepečenog ili starog hleba magično privlače crvenperku, ponekad čak i onda kada vetar duva sa obale prema otvorenoj vodi. Loptice hrane koja se ubacuje na dno treba da sadrže deliće koji će se posle rastapanja loptica dizati ka površini. Mešavina treba da bude takvog sastava koji će omogućiti brzo razlaganje ubačenih loptica. Provereni, klasičan način primamljivanja riba predstavlja fiksiranje na dnu komadića starog hleba u odgovarajućoj mreži. Crvenperke su u pravom smislu reči uporni i čvrsti borci pa zbog toga zakačenu ribu treba što pre izdvojiti iz jata kako se ostale nebi uznemirile i razbežale. Kapitalci se najčešće nalaze u sredini jata ili ispod njega. Ponekad se mogu uloviti i veštačkom mušicom. Crvenperka spada u malobrojne ribe koje se uspešno love na mušice, ukoliko posle njihovog dodira sa površinom vode nastanu "izdajnički" kružići, talasići na vodi koji će svakako privući pažnju crvenperke koja traga za insektima.

DEVERIKA
[img]<script src='http://img141.imageshack.us/shareable/?i=deverika202.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Deverika
(Abramis brama)

Deverika takođe pripada šaranskom rodu. Telo joj je spljošteno i izdignuto sa bočne strane pa izgleda poput dlana. Manji primerci su srebrnkaste boje, dok krupniji primerci imaju tamnozelenkasta leđa i nešto tamnije telo. Kod deverike je izuzetno upadljivo analno peraje po kome se razlikuje od Crnooke deverike (Abramis sapa) (na slici dole) kod koje je ovo peraje znatno duže i koja naraste najviše do 30cm. Prava deverika može narasti do 70cm i dostići težinu oko 5kg. Najcešce stanište deverike su reke, ali se sreće i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i većina ostalih ciprinida i deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je uvek uniformno, sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta, i na područjima koja nisu izrazita hranilišta i mrestilišta, uglavnom se srecu čista jata deverika. Samo na hranilištima i mrestilištima u ulovu se pored deverika mogu naći i ostale "bele ribe", kao protfiš, bodorka, itd. Aktivnost deverike zavisi pre svega od doba godine, koje određuje temperaturu vode, i od doba dana, koje određuje dinamiku ishrane. Preko zime, deverike se krtože, osim u slučaju da pronađu područje priliva toplije vode (termocentrale, kanalizacioni izlivi, dubine u lukama ispod šlepova isl.) gde ima dovoljno hrane. Sa nastupanjem proleća i zagrevanjem vode, deverike postaju aktivnije i kreću u potragu za hranom neophodnom za dozrevanje polnih žlezda i pripremu za mrest. Mlade jedinke se hrane sitnijim predstavnicima faune dna (pužici i školjkice i dr.). Jelovnik starijih je sličan, samo što jedu vrste većih dimenzija. U bogato zatravljenim područjima, deverike ce "pasti" vegetaciju, ali ne zbog nje same, nego zbog obilja račića i larvi raznih insekata u toj vegetaciji. S proleća deverika se hrani preko celog dana, iako najintenzivnije ujutru i predveče. Sa zagrevanjem vode, vreme hranjenja se deli na jutarnji i večernji period. Sa nastupanjem jeseni i zahlađenjem, prelazi se ponovo na režim sličan onom u proleće do dolaska zime i krtoženja. U potrazi za hranom jata deverika borave i na muljevitim, i na peskovitim pa čak i kamenitim terenima. Ujutro i u manjoj meri, predveče u leto, deverike prilaze obali iz dubine i matice reke, radi ishrane, a najveći deo vreline letnjeg dana provode u dubljim i svežijim delovima matice. Letnje noći provode u plićoj vodi. Brzina rasta deverike je vrlo promenljiva i zavisi od odlika staništa, pre svega količine dostupne hrane u njemu. Mresti se od aprila do juna, kada ženka položi od 100000 do 500000 komada ikre.

Mamci i pribor za lov:

Deverika je vrlo plašljiva riba i neophodno je ne praviti buku na mestu na kome pecate. Takođe pri naglim promenama vremena deveriku je teško pecati jer tada po pravilu uopšte nije zainteresovana za hranu. Može se loviti skoro cele godine, mada nešto slabije zimi kada se povlači u dublje slojeve vode. U toplim danima aktivnija je po oblačnom vremenu nego po sunčanom. Deverika ne uzima odmah mamac, vec ga drži u "trubici" i ne mrda sa mesta, a tek posle nekog vremena, kad reši da pocne da guta, kreće na stranu. To se slaže sa ribolovnom literaturom (i praksom), po kojoj deverika, izdižući mamac, podiže i obara na vodu plovak, pa ga tek onda povlači pod vodu. Najčešći mamci koji se koriste u lovu deverike su crvići, crvena ili ritska tanja glista, hlebni valjčići, kuvana pšenica, sitnija zrna svežeg graška, testo, korica hleba, valjčići od brašna i kuvanog krompira i najstinija zrna kuvanog kukuruza. Lovi se finim priborom, tankim najlonom od 0.15mm - 0.18mm, sitnim udicama broj 14 i 16, za nešto krupnije i udica 12. Štap je poželjno da bude duži (oko 4m), tanak i osetljiv. Najbolje je pecati na plovak (neki laganiji, uskog tela), ali i pecanjem na dubinac se mogu postići solidni rezultati.

Familija: Cyprinidae
Rod: Abramis
Latinski naziv: Abramis brama
Lokalni nazivi: ploščić
Maksimalna težina: 6 kg (izuz
Maksimalna duzina: 75 cm
Vreme mresta: maj
Opis i građa:
Deverika pripada redu šarana (Cyprinioformes), porodici šarana (Cyprinidae) i potporodici Klena (Leuciscinae). Telo joj je visoko (posebno kod starijih primeraka i primeraka iz dubljih jezera) i bočno spljošteno. Mladi primerci su srebrnaste boje. Kod starijih, leđa dobijaju zagasito zelenu boju, hrbat se izdiže, odvajajući srazmerno malu glavu, sa malim, gotovo završnim, mada ipak malo niže postavljenim ustima. Usta, sa predviličnim i viličnim kostima, vrlo su mekana. ždrelni zubi su jednoredni i ima ih po 5 na svakom petom škržnom luku. Posebna karakteristika Deverike je izrazito dugo analno peraje, sa 26-31(po ruskim izvorima 24-33) žbicom. Po broju žbica, ova vrsta se može razlikovati od crnooke Deverike Abramis sapa (Pallas, 1811) sa 41-48 žbica špicera (Abramis ballerus) sa 39-46 žbica, nosare (Vimba vimba) 20-25 žbica, i krupatice (Blicca bjoerkna) sa 22-26 žbica. Deverika može narasti do 75 cm dužine i do 6kg težine, a životni vek može biti i do 20 godina, premda su prosečni primerci deverike u ulovu od 30-40cm dužine i 0,5-1,5 kg težine
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Najčešće stanište Deverike su reke, ali se sreće i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i većina ostalih ciprinida i Deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je uvek uniformno, sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta, i na područjima koja nisu izrazita hranilišta i mrestilišta, uglavnom se sreću čista jata deverika. Samo na hranilištima i mrestilištima u ulovu se pored deverika mogu naći i ostale "bele ribe", kao jaz, bodorka, i dr. Aktivnost deverike zavisi pre svega od doba godine, koje određuje temperaturu vode, i od doba dana, koje određuje dinamiku ishrane. Preko zime, deverike se krtože, osim u slučaju da pronađu područje priliva toplije vode (termocentrale, kanalizacioni izlivi, dubine u lukama ispod šlepova isl.) gde ima dovoljno hrane. Sa nastupanjem proleća i zagrevanjem vode, deverike postaju aktivnije i kreću u potragu za hranom neophodnom za dozrevanje polnih žlezda i pripremu za font mrest. Mlade jedinke se hrane sitnijim predstavnicima faune dna (pužici i školjkice i dr.) Jelovnik starijih je slilčan, samo što jedu vrste većih dimenzija. U bogato zatravljenim područjima, deverike će "pasti" vegetaciju, ali ne zbog nje same, nego zbog obilja račića i larvi raznih insekata u toj vegetaciji. S proleća deverika se hrani preko celog dana, iako najintenzivnije ujutru i predveče. Sa zagrevanjem vode, vreme hranjenja se deli na jutarnji i večernji period. Sa nastupanjem jeseni i zahlađenjem, prelazi se ponovo na režim sličan onom u proleće do dolaska zime i krtoženja. U potrazi za hranom jata deverika borave i na muljevitim, i na peskovitim pa čak i kamenitim terenima. Ujutro i, u manjoj meri, predveče u leto, deverike prilaze obali iz dubine i matice reke, radi ishrane, a najveći deo vreline letnjeg dana provode u dubljim i svežijim delovima matice. Letenje noći provode u plićoj vodi. Brzina rasta deverike je vrlo promenljiva i zavisi od odlika staništa, pre svega količine dostupne hrane u njemu.
Razmnožavanje:
Mrest deverike nastupa u aprilu i traje do kraja juna pri temperaturi vode između 10 i 14µC. U plitkoj vodi (0,2-0,5 m dubine), dobro zatravljenoj vodi, deverike se mreste u društvu ostalih, njoj srodnih vrsta "bele ribe", polažuci ikru na vodenu vegetaciju. Mrest se najintenzivnije odvija ujutru, između 6 i 9 sati, na mestima zaštićenim od vetra i ne traje duže od 2-3 sata. Polnu zrelost deverike stiču već u trećoj godini života (mužjaci), a najkasnije do pete godine(ženke). ženka u zavisnosti od uzrasta tj. veličine, položi od 100 000 do 580 000 komada ikre. Deverika kod nas, kako je već pomenuto, spada u tzv. "belu ribu" i računa se kao riba III kategorije. Zakonom o ribarstvu je zaštićena minimalnom dužinom izlova od 20 cm.
Mamci i pribor za lov:
Veoma je osetljiva na promenu vremena i u to vreme je ne interesuje ponuđeni mamac. Pred kišu i oluju silazi na dno i traži rupe u kojima će se sakriti ili čak zavući u podlogu. Ne dira udicu pri severnom i severnoistočnom vetru, a dobro jede pri južnom i jugozapadnom vetru. U toplim danima aktivnija je po oblačnom vremenu nego po sunčanom. Deverika ne uzima odmah mamac, već ga drži u "trubici" i ne mrda sa mesta, a tek posle nekog vremena, kad reši da počne da guta, kreće na stranu. Lov na deveriku jednako je ispešan od ranog proleća do kasne jeseni. Najbolji period je od početka jula do kraja septembra. Tada dobro opremljeni, sa finim priborom, ceo dan možete imati dobar ulov. Sa osetljivim, dobro nameštenim plovkom i hranom lako možete namamiti viš deverika odjednom. Postoje dva uslova za usešan lov: šsto finiji i osetljiviji pribor i dobro pripljemeno mesto. Dubinski lov preporučuje se samo iskosnim ribolovcima sa dobrim refleksima, koji ne koriste čamac, te su primorani da love sa obale, na razdaljini 25 do 30 metara. Sa ove daljine treba da se koristi isključivo jako tanak najlon i jedan jedini štap. Ako lovite iz čamca on treba da bude postavljen u delu reke sa sporim tokom, 5 do 8 m iznad mesta gde želite da ubacite udicu. Budite leđima okrenutim prema vetru, tako da plovak nemogu da pomere ni vetar ni tok vode. Štap na lov na deverike bi trebao da bude što je moguće osetljiviji, tanak i savitljiv. U proleće kada deverike odlaze u plitke vode koristite štapove od bambusa, dužine 2,80 do 3 m. U drugim periodima kada riba nastanjuje dublje vode koristite štap duži od 3 m, jer što je štap kraći to je teže njim upravljati. Ako je težina deverike od 15 do 30 dkg koristite najlon 0,20. Plovak neka bude što manji, struk što uži a gornji deo što tanji. Udica od 10 do 14. Ako je težina deverike od 10 do 15 dkg koristite najlon od 0,12 do 0,15, udicu 12,16 i još lakši i uži plovak. Sa ovakvim priborom lako možete uloviti i bodorku i kečigu.

JEZERSKA PASTRMKA
[img]<script src='http://img291.imageshack.us/shareable/?i=pastrmkajezerska.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

Familija: Salmonidae
Rod: Salmo
Latinski naziv: Salmo truta morpha lacustris
Lokalni nazivi: Jezerska zlatovčica
Maksimalna težina: 20 kg
Maksimalna duzina: 1 m
Vreme mresta: oktobar - januar
Opis i građa:
Jezerska zlatovčica ima vrlo sitne krljušti, koje čvrsto naležu na telo pa ih je stoga teško uočiti. Prvi zrakovi u grudnim, trbušnim perajama, kao i u podrepnom peraju su bele boje. Leđa su zelenkasto-crne boje, bokovi tela srebrnkasti a trbuh je beo. U periodu mrešćenja, boja tela se donekle menja. Na telu postoje retko raspoređene krupne rozikaste pege u obliku slova iks. Jedinke ove vrste mogu da narastu do 100cm, ali su obično manje od pola metra. Mogu dostići težinu do 10 kg, i starosd do 15 godina.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Jezerska zlatovčica živi u moru, a za vreme mresta migrira u slatke vode. Međutim, postoje i nemigratorne slatkovodne forme, kao one koje su naseljene u Bohinjskom i Velikom Plivskom jezeru. Ona je tipični stanovnik hladnih i kiseonikom obogaćenih voda. Iako pretežno stanuje u jezerima, moguće je naći je i u rekama. Zadržava se u blizini obale, uz ušća reka. Putujući rijekom uzvodno preskače prepreke.
Razmnožavanje:
Polno sazrevaju u starosti od 3 do 5 godina pri dužini od 50-60cm. Mresti se na peskovitom i šljunkovitom dnu jezera, od oktobra do januara. Uz obalu polaže 3000 do 6000 jaja. Razvoj embriona u jajnim opnama traje 65 do 72 dana.
Mamci i pribor za lov:
Hrani se licinkama insekata, crvima, a kad odraste postaje grabljivica

KLEN[img]<script src='http://img600.imageshack.us/shareable/?i=klen.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

(Leuciscus cephalus)

Klen je riba čistih voda i srednje brzih tokova, uglavnom je u srednjim i nižim delovima vodenih tokova, u dubokim virovima ili na prelazima iz vira u vir. Spada u ciprinidne odnosno šaranske vrste riba. Naseljava skoro ceo evropski kontinent osim skandinavskog područja, možemo ga naći čak i u Baltičkom moru što nam govori da je izuzetno prilagodljiva vrsta. Ipak klen najrađe naseljava tekuće vode sa tvrdom kamenitom podlogom. Boja tela mu je od mrkozelene preko sive do potpuno crne, bokovi su mu srebrnasti a trbuh beo dok stariji pimerci dobijaju vremenom narandžastocrvenu boju. Telo mu je izduženo i snažno sa krupnom glavom i većim ustima kojima usisava hranu, u našim vodama retko naraste preko 4kg.
Mresti se u maju i junu, ženka polaze od 50-200000 jajašca na šljunkovite i biljem obrasle plićake. Kao mlađ živi u jatima i hrani se planktonima i vodenim biljem, kasnije mu se jelovnik proširuje čak i na voće koje se nalazi u priobalnom pojasu. Sezona parenja im je u proleće, tada mužjaci dobijaju pege po telu a peraje im postaje crveno.

Mamci i pribor za lov:

Klen se lovi na više načina: dubinski, varaličarenjem, na plovak i na "pec". Dubinski metod lova se primenjuje za vreme većih voda, naročito u proleće i u kasnu jesen. Ostali metodi su uspešni u letnjem delu sezone. Naročito je zanimljiv lov na "pec", koji je specifičan za manje reke. Pribor koji se koristi može biti sasvim skroman. Dovoljno je imati vitak štap srednje dužine, laganu mašinicu sa namotanim najlonom prečnika 0,18-0,25mm, sasvim mali plovak i udicu, najbolje veličine oko broja12. Najušpesniji mamac je skakavac. Pri zabacivanju udice nije potrebno voditi računa da mamac što laganije padne na površinu vode. Grublji udar udice sa mamcem i plovka o površinu vode izaziva klena da zagrize čak i kad nije gladan. Ako ne zagrize posle nekoliko sekundi od zabacivanja, ceo se postupak ponavlja. Duže čekanje nema smisla. Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, zakratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje lov. Mamac treba da padne 20-40cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, vec ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu. Klenovi koji se love na taj način su teški 100-300 grama. Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.

Nikako ne treba zaboraviti lov klena varalicom. Ovaj metod se najčešće primenjuje u popodnevnim satima, kad klen iz dubine osmatra površinu vode i kada će vašu varalicu brzo spaziti. Vodite varalicu na dubini oko 30 cm. Od varalica treba koristiti voblere od 3 do 5 cm , kao što su Rapale (Countdown i Mini Fat Rap u boji S, SD, MN, RT, GRT, P, G i u mutnoj vodi GFR, RH, FT i SGT), Ružno pače ( BIS, BT, BGI, BS, DOR, BASS). Takođe mogu se koristiti i leptiri veličine 0 do 3 i male kašike, male glavinjare imitacije žaba i riba, tvisteri i šedovi veličine 2,5 do 4. Zabacujte varalicu nizvodno i poprečno na tok rijeke. Obratite pažnju da se klenovi nalaze obično pri obali, u senci ispod krošnji drveća koje natkrivljuju površinu vode (ako su ta drveća još dud, glog ili trešnja eto objašnjenja zašto se i na ove biljne mamce može uloviti klen), uz obalu obraslu kupinama ili među potopljenim panjevima i granama. Na ovim mjestima klen sačekuje svoj plen bilo da su to ribice, insekti koji slijeću na vodu ili upadaju slučajno u nju ili plodovi koji padaju sa krošnji. Dakle na tom mestu treba pecati i bacati varalicu. Varalicu po pravilu klen uzima naglo, odlučno i kratko, obično čim dotakne vodu ili par sekundi nakon toga. Pravovremena kontra je najbitnija.

Familija: Cyprinidae
Rod: Leuciscus
Latinski naziv: Leuciscus cephalus
Lokalni nazivi:
Maksimalna težina: 4 - 5 kb (
Maksimalna duzina:
Vreme mresta: maj - jun
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Klen je riba čistih voda i srednje brzih tokova, uglavnom je u srednjim i nižim delovima vodenih tokova, u dubokim virovima ili na prelazima iz vira u vir. Spada u ciprinidne odnosno šaranske vrste riba. Naseljava skoro ceo evropski kontinent osim skandinavskog područja, možemo ga naći čak i u Baltičkom moru što nam govori da je izuzetno prilagodljiva vrsta. Ipak klen najrađe naseljava tekuće vode sa tvrdom kamenitom podlogom.
Opis i građa:
Boja tela mu je od mrkozelene preko sive do potpuno crne, bokovi su mu srebrnasti a trbuh beo dok stariji pimerci dobijaju vremenom narandžastocrvenu boju. Telo mu je izduženo i snažno sa krupnom glavom i većim ustima kojima usisava hranu, u našim vodama retko naraste preko 4kg.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu, ženka polaze od 50-200000 jajašca na šljunkovite i biljem obrasle plićake. Kao mlađ živi u jatima i hrani se planktonima i vodenim biljem, kasnije mu se jelovnik proširuje čak i na voće koje se nalazi u priobalnom pojasu. Sezona parenja im je u proleće, tada mužjaci dobijaju pege po telu a peraje im postaje crveno.
Mamci i pribor za lov:
Klen se lovi na više načina: dubinski, varaličarenjem, na plovak i na "pec". Dubinski metod lova se primenjuje za vreme većih voda, naročito u proleće i u kasnu jesen. Ostali metodi su uspešni u letnjem delu sezone. Naročito je zanimljiv lov na "pec", koji je specifičan za manje reke. Pribor koji se koristi može biti sasvim skroman. Dovoljno je imati vitak štap srednje dužine, laganu mašinicu sa namotanim najlonom prečnika 0,18-0,25mm, sasvim mali plovak i udicu, najbolje veličine oko broja12. Najušpesniji mamac je skakavac. Pri zabacivanju udice nije potrebno voditi računa da mamac što laganije padne na površinu vode. Grublji udar udice sa mamcem i plovka o površinu vode izaziva klena da zagrize čak i kad nije gladan. Ako ne zagrize posle nekoliko sekundi od zabacivanja, ceo se postupak ponavlja. Duže čekanje nema smisla. Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, zakratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje lov. Mamac treba da padne 20-40cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, vec ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu. Klenovi koji se love na taj način su teški 100-300 grama. Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.

KLENIĆ
[img]<script src='http://img8.imageshack.us/shareable/?i=250pxleuciscusleuciscus.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

Familija: Cyprinidae
Rod: Leuciscus
Latinski naziv: Leuciscus leuciscus
Lokalni nazivi: brzak
Maksimalna težina: 200 g
Maksimalna duzina: 40 cm
Vreme mresta: mart - maj
Opis i građa:
Ima zaokruženo telo i mala, ispupčena usta. Glava i leđa su mu tamno plave boje, a sa strane ima sjajnu srebrnkastu boju sa brojnim tamnim linijama koje prate smer krljušti. Stomačna i analna peraja su bela, prošarana svetlo crvenom, a leđna i grudna su na krajevima crna. Leđno peraje ima samo sedam žbica a repno peraje je snažno rascepljeno. Naraste maksimalno do 40cm , a maksimalna težina je 1kg. Može da živi do 16 godina. Godišnje poraste dvostruko, pa klenić od jedne godine ima 25gr, od dve godine 50gr, od tri godine 100gr i od četiri 200gr.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Nastanjena je u rekama i potocima Evrope, severno od Alpa, kao i u Aziji. Najviše je prisutna u Francuskoj i Nemačkoj, ali se proširila do Irske, gde se koristi kao riba-mamac. Preferira vodu od 6.0 do 8.0 pH, a idealni raspon temperature je od 4 do 20ºC. Voli čiste potoke, plivajući preko šljunkovitog dna dubokih mirnih voda zimi, a blizu površine leti. Iako je tipična slatkovodna riba zna ući u braktične vode na istoku Baltičkog mora. Živahna je i aktivna riba, rado se skriva iza kamenja, zimi boravi u dubljim vodama. Hrani se crvima, insektima, larvama insekata, puževima i retko biljkama.
Razmnožavanje:
Mresti se od marta do maja i tada ženka položi oko 30.000 jajašaca ikre, koja se lepe na vodeno bilje, potopljene panjeve i kamenje. Pretpostavlja se da se klenić mresti u nekoliko navrata i to najpre najstariji primerci. Polno je zreo sa 3 godine.
Mamci i pribor za lov:
Klenić je vrlo lukava riba i mada nema nikakav privredni znaćaj, mnogi ga rado love. Za uspešan lov klenić treba biti pravi majstor. Lovi se lakim priborom, štapom dužine 2-4 metra, najlonom 0.18mm, udicama 10-12 i malim osetljivim plovkom. Kao mamac koristimo crviće, kuvanu pšenicu, komade tanke crvene gliste, kućnu muvu. Pred mrak napada i veštačke mušice na udicama ne većim od 14, a u zavisnosti od raspoloženja klenića ona može da bude mokra ili suva.

KRKUŠA
[img]<script src='http://img715.imageshack.us/shareable/?i=riba29.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

Familija: Cyprinidae
Rod: Gobio
Latinski naziv: Gobio gobio
Lokalni nazivi: govedarka, brkulja, mrenče, položarka, grungl, pištavac, gru
Maksimalna težina:
Maksimalna duzina: 15 cm
Vreme mresta: maj - jun
Opis i građa:
Krkuša je sitna riba, ne duža od 15cm. Telo joj je valjkastog oblika, glava spljoštena, a na gornjoj usni ima dva brčića. Boja tela joj zavisi od sredine u kojoj živi i obično je siva, žućkasta ili zelenkasta. Duž bočne linije ima veće tamne pege, čiji oblik zavisi od vrste krkuše, a ona ima mnogo varijeteta. Najčešće se govori o četiri vrste: obična krkuša, Keslerova krkuša, tankorepa i beloperajna krkuša. Sve su ribe dna i vrlo popularne među ribolovcima početnicima, jer su uvek gladne i u jatima.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Krkuša naseljava vode crnomorskog sliva. Živi u velikim rekama, ali i u rečicama. Može se naći u jezerima i mrtvajama, ali ređe i obično u zimi. U proleće i leti boravi u plićacima, ili njihovoj blizini, sa kamenitim ili peščanim dnom, po čemu je i dobila ime (na ruskom peskar). Krajem leta i u jesen odlazi u dublje vode sa peskovito-glinovitim dnom. Često se sreće u društvu sa klenom. Nikada ne zalazi u travnate terene. U oktobru skoro da je nema, jer odlazi na zimovanje u mrtvaje i jezera ili je u rečnim jamama. Krkuša je prava dnevna riba i noću leži na dnu odupirući se vodenoj struji trbušnim perajama kao podupiračima.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu kada ženka ikru lepi na podvodno rastinje i šljunkovito dno.
Mamci i pribor za lov:
Lovi se od izlaska do zalaska sunca, finim priborom i tankim najlonom. Obično su to pecaljke dugačke 4 metra i duže, udice 6-8 (treba da bude bez povratnog jezička kako bi krkuša ostala nepovređena), i najlon 0.15mm. Mamac treba uvek da bude na dnu, tj. da ga "miluje". Najbolje je pecati dvema udicama, jednom iznad druge i to sa obale. Mamci su uglavnom crvena glista ili vodena buba, a oni od testa su manje uspešni. Ponekad neće da zagrize ni crvića. Najbolji način primamljivanja je da se zamuti voda. Krkuša tada gubi svaku opreznost i dolazi do samih nogu. Ta riba nema nikakav privredni značaj, ali je odličan mamac za smudja i štuku. Lako se održava u posudama sa vodom, a ako kroz nju propuštamo vazduh, može se održavati mesecima. Ima ukusno meso sa mnogo kostiju, i nezaobilazni je sastojak riblje čorbe.

LINJAK
[img]<script src='http://img705.imageshack.us/shareable/?i=linjak.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

Linjak
(Tinca tinca)

Linjak, linj ili linis je riba iz porodice šarana. Naseljava naše vode, kao i vode skoro cele Evrope, a prenet je i u Severnu Ameriku, Sardiniju, Australiju i Novi Zeland. Pošto voli topliju vodu severni delovi Skandinavije i bivšeg SSSR-a mu i nisu baš privlačni. Po ovome se čini da ga ima dosta u našim vodama ali je prava slika nešto drugačija. Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mesto i na trpezi. Telo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, pa kažu da je "mastan" kao som. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužjaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usađene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za čišćenje, to će te najlakše obaviti uz pomoc dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usječena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem na bokovima i žućkasta na trbuhu, čine ga prepoznatljivim. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.
Linjak je stanovnik stajaćih i sporotekućih voda: bara, jezera, nižih dijelova rijeke, mrtvaja, rukavaca,... Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojima skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke ljetnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastani male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule.
Mresti se u plitkim vodama, u kasno proleće i rano leto (od maja do avgusta). Sitnu i lepljivu ikru odlaze na plitka mjesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20°C. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju lepljivu žlezdu kojom se prilepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Intenzivno se hrani samo ljeti, a pri temperaturi od 4°C prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrevanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu ljetnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primjerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primjerci od 2kg. Veoma je cenjen u ishrani, jer ima bijelo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.

Mamci i pribor za lov:

Najbolje se lovi na larve komarca, ritske i crvene gliste, barske crviće, mekani sir i valjčiće od hleba. Za lov treba koristiti fini ribolovni pribor, sitne udice i laganije plovke. Udice sa mamcima treba spuštati bliže dnu, ali tako da ne propadnu u mulj. Linjak grize oprezno i sporo, ali zato brzo guta mamac i pruža snažan otpor. Postavlja se pitanje kada linjak najbolje grize. On nije manje pametan od ostalih riba iz svoga roda. Osetljiv je na duge senke u vodi, sneg, jači vetar severac i hladnoća utiču tako da ponekada uopšte ne uzima hranu. Plašljiv je samo na prvi pogled, jer kada treba zna da bude i napastan čak ponekada i brutalan. Tada jede i svoje potomstvo. Oni koji smatraju da je lenj, greše. Za lov linjaka potrebno je strpljenje i uporno sedenje. U privrednom pogledu značajan je kao dopunska riba za gajenje u ribnjacima , a poželjna je riblja vrsta za sportski ribolov.

LIPLJEN
[img]<script src='http://img443.imageshack.us/shareable/?i=riba31.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]

Familija: Thymallidae
Rod: Thymallus
Latinski naziv: Thymallus thymallus
Lokalni nazivi: lipen, lipljan, lipan
Maksimalna težina: 2 kg
Maksimalna duzina:
Vreme mresta: mart - maj
Opis i građa:
Lipljen se ubraja u najelegantnije i najlepše slatkovodne ribe. Telo mu je vitko izduženo i pokriveno čvrstom, relativnom sitnom krljušti. Za razliku od potočne pastrmke, pastrve (Salmo trutta) on ima neobično veliko i dugačko leđno peraje metalnoplave boje sa 3-4 reda krupnih crvenih i ljubičastih pega, i malu glavu, koja se sužava u zašiljeni špic sa malim jedva vidljivim ustima i slabo razvijenim kukastim zubima, zbog čega se i lovi sa manjim mušicama. Donja peraja su pepeljasta, sa bledo-crvenim i violetnim prelivom na vrhu. Repno peraje je crvenkastobakarno, a masno peraje je sivo sa crvenim prelivom. Retke su ribe sa tako lepim perajem. Na bokovima iza glave je manji ili veći broj crnih pega. Sa obe strane tela iznad trbušnih peraja krase ga veliki crveni prelivi nepravilnih oblika. Za vreme mresta sve boje su jače izražene naročito kod mužjaka. Prednji deo leđnog peraja kod mužjaka je viši nego kod ženki.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Geografsko rasprostranjenje lipljena je ogromno i zahvata severni i srednji deo evroazijskog kontinenta. U Evropi ga ima od Urala na istoku, do Velike Britanije na zapadu. Na severu ga ima na Kaninom i Kolskom poluostrvu i severoistočnim delovima Skandinavije. Južna granica gornji tok reke Ural, pritoke gornjeg i srednjeg toka reke Kame i Volge i basen gornjeg, srednjeg i donjeg toka Dunava. Najjužnije područje lipljena na Balkanu i u Evropi uopšte je reka Ljuća sa Plavskim jezerom. U našim vodama lipljen živi isključivo u vodama crnomorskog (dunavskog) sliva. To su Tara, Drina, Ljuča, Ibar, Ćehotina, Komarnica, Lim, Studenica, Rzav. U vodama jadranskog sliva nema lipljana. Izuzetak je reka Soča, gde živi autohtona vrsta - soški lipljen i reka Morača gde lipljena ima od izvora pa sve do 20km od Podgorice. Lipljen je riba hladnih voda i često živi zajedno sa potočnom pastrmkom iako ima svoje područije. Za razliku od pastrmke on voli mirniji, manje bujičav i relativno veći tok. Živi u manjim jatima. U prirodi, pak, ne postoji oštra razlika između ta dva područja, pa te dve ribe žive zajedno. Tipični primeri njihovog zajedničkog života su reke Tara, Komarnica, Ćehotina i skoro sve slovenačke reke. Lipljen živi u tzv."pastrmskim" vodama: brzim, čistim i hladnim potocima ili rekama. Lipljen je brži lovac na mušice, koje padaju, ili samo dodiruju u letu vodenu površinu. Tu je i lepota borbe ribolovca i lipljena. Jer, on u deliću sekunde, kada mušica dodirne vodu, kao munja izleti sa dna i zgrabi je. Ali, za razliku od drugih riba, ova nikad ne proguta odmah uhvaćenu mušicu, već je osetljivim usnama i nepcima oproba, i onda, ako nije po ukusu, jednostavno ispljune. Slobodno ga mogu nazvati ne riba, već lisac, koga je teško prevariti. Njemu sve smeta i vaser kugla i iole deblji najlon i senka ribolovca i loše nabačena mušica. U jakim strujama ga ne treba tražiti (bar ne one krupnije), jer radije boravi u tihim i dubokim razlivima.
Razmnožavanje:
Lipljen je riba prolećnog mresta i njegov početak umnogome zavisi od temperature. Uglavnom traje od aprila do sredine maja. U hladnim planinskim rekama mrest počinje kasnije. U našim rekama mresti se pri temperaturi od 6-10 stepeni C. Ako su vode duboke, dan i ostali uslovi povoljni, ženka će baciti ikru u blizini mesta boravka. Ikru polaže u jame duboke 50-100cm. Ako područje nema pogodnih plodišta ili je temperatura izuzetno niska, lipljen odlazi na mrest u obližnje potoke sa toplijom vodom i pogodnijim dnom. Te migracije su uobičajene kod jezerskih vrsta jer se lipljen ne može mrestiti na velikim dubinama. Polnu zrelost stiče u trećoj godini, dok je potpuno polno zreo u svojoj četvrtoj i petoj godini. Plodnost lipljena nije velika. Ženka položi u proseku 3 000-6 000 jajašaca ikre, mada to treba uzeti uslovno, jer se sa starošću plodnost povećava. Veliku kolebljivost plodnosti uslovljavaju i ekološki činioci, koji na mnogim našim vodama primetno negativno deluju. Na takvim mestima, pretpostavlja se, mrest uspe svake pete godine.
Mamci i pribor za lov:
U svetu, pa i u našoj zemlji, lov lipljena dozvoljen je samo veštačkim mamcima: mušicom i ninfama. Što se tehnike ribolova tiče, dozvoljeni su mušičarenje i ribolov pomoću "vaser" kugle, sa najviše 3 mušice. Neobično je važna veština u lovu na lipljena, strpljenje i iskustvo u mušičarenju. Za uspešan ribolov osnova je pravilan izbor mamca, pri čemu je važno da: mamac bude sitan (14-18) vrhunske izrade, jer u bistroj vodi samo takav mamac donosi rezultate, i da se koriste mušice koje naseljavaju staništa na kome pecamo. Danas najviše uspeha imaju imitacije ose, crnog i ljubičastog mrava, vodenog cveta, muve i leptira. Sve su to suve plivajuće mušice, jer samo ako plivaju, mogu da privuku lipljena. One se koriste u popodnevnim satima, kada se lipljen može uočiti kako na površini lovi insekte. U vreme kada miruje na dnu, koristimo mamce koji imitiraju larve. Ulovljeni primerci na takve mamce redovno su veći. Lipljena moramo ''tražiti ''. U bistroj vodi ga uočavamo kako pliva i tada nastaje nadmudrivanje koje ponekada traje satima. Prirodni nagon lipljena da izbegava opasnost zahteva tišinu i uklapanje u prirodni ambijent. Svako nesretno zabacivanje i izvlačenje ulovljene ribe rasteraće druge lipljene. Najbolje je da se mušice prave na samoj vodi po uzoru na postojeće, jer mnoge od njih ne postoje u katalozima, a nalazimo ih iznad vode. Lov lipljena je istinsko nadmetanje čoveka i prirode, gde riba često pobeđuje ako je čovek fer igrač.Lipljen se lovi mušičarskim priborom sa predvezom debljine 0,15 mm i sitnim udicama. Meso mu je ukusno sa vrlo malo kostiju. U trenutku kad krene zaleti se na mušicu treba zaigrati štapom. Jer, ako je već progutao mušicu, i mi osetili jak udar, pa tek onda reagovali - budite sigurni da tog lipljena nećete videti. Nestaće. Potom odmah promenite mesto jer lipljen se ne vara dva puta. Štos je u tome ko će pre reagovati - ribolovac ili riba, lovac ili žrtva. Lovcu je i do trofeja, a lipljenu do života. Lipljen retko naraste preko kilogram i po. Međutim, lovljeno je dosta lipljena od kilograma. Ostali iznad kilograma su već orijaški lipljeni. Veoma je borben kada se nađe na udici. Oprezniji je od pastrmke, pa teško postaje plen ribolovaca početnika. Najbolje mušice su: Hard'ys favourite, Gouverner, Kozarica. U lovu lipljena veoma je važno, dobro se sakriti. Najviše ga ima u Drini. Međutim, ponekad zaluta i u Gradac, Mlavu, Resavu. Najčešće je u društvu sa pastrmkom, ali često nešto nizvodnije. Lov prirodnim mamcima zabranjen je i kažnjiv. U Srbiji nije dozvoljeno izlovljavanje lipljena ispod 30cm. Kada voda otopli diže se bliže površini, tako da napada uglavnom suve mušice.

MLADICA
[img]<script src='http://img526.imageshack.us/shareable/?i=mladicagraf2.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Familija: Salmonidae
Rod: Hucho
Latinski naziv: Hucho hucho
Lokalni nazivi: drinska lepotica, dunavski kolos
Maksimalna težina: 52 kg
Maksimalna duzina: 2 m
Vreme mresta: mart - april
Opis i građa:
Lepo dugačko i valjkasto telo, koga bi svi, ne samo ribolovci poželeli, krasi drinsku lepoticu mladicu ili dunavskog kolosa, kako je neki, zbog toga što živi u vodama dunavskog sliva, zovu, latinski naziv je Hucho hucho i ona je najveći predstavnik pastrmskog roda koji para srca zaljubljenika u nju. Pliva meteorskom brzinom, a repno peraje je snažno poput vesla. Škržni poklopci su veliki i široko ih otvara, tako kada je savladate onakvu veliku, deluje zastrašujuce ali u isto vreme i lepo. Boja joj je izrazito lepa i na snegu deluje veličanstveno. Po telu ima crne pege. Glava i leđa su joj tamnosmeđa do zelenkasta, a kod ponekih primeraka blago ružičasta sa prelivima, što je vezano za mesto obitovanja. Svadbeno ruho joj je još lepše i tada dobija neku bakarnoljubičastu boju. Najveća ikada ulovljena mladica bila je teška 59,4 kilograma i duga 186 cm. Bilo je to 1873.godine. Zvanično priznati rekord drži primerak od 34,511 kilograma ulovljen 1985.u Austriji.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Lovi se od maja do februara naredne godine, minimalne dužine 70 cm. Što se Drine tiče najbolji lovni tereni za mladicu su od Bajine Bašte pa nizvodno do sela Crnca pre početka Zvorničkog jezera u Opštini Ljubovija, mada je ima i nizvodno sve do ušća Drine u Savu, pa čak zaluta i u savske vode pogotovo oko ušća i to za vreme jakih zima kada ona traga za belom ribom a naročito skobaljem koji joj je omiljena hrana.
Razmnožavanje:
Mresti se od marta do aprila, izleže 10-25000 jajašaca. Polno je zrela sa 5 godina kad je dugačka 50-60 cm.
Mamci i pribor za lov:
Ona se ne sme loviti prirodnim mamcima. Treba na osnovu konfiguracije dna odabrati mesto za ribolov mladice, i kada smo to uradili uzimamo ostale faktore u obzir. Gde li je u tom momentu mladica na odabranom potezu, gde boravi gde li se i kada hrani. Kako li reaguje na mesečeve mene, kako li se ponaša iz meseca u mesec. Od toga zavisi kojom varalicom je loviti. Onda da li su u vodi alge, koje Drinom počinju da plivaju već od početka juna. Na osnovu toga se određuje da li loviti na "platenicu", "peša" ili "mepsa" ili na neki drugi vobler. U lovu mladica se pokazala odličnom ručno pravljena varalica "sunderasti peš". Mladica se zadržava na najdubljim mestima koja su uvek najnepristupačnija. što se tiče varalica tu važi pravilo - nema pravila. Treba joj nuditi sav svoj repertoar pa na šta je prevarite.
Što se tiče perioda i dana u kome treba loviti mladicu ovde, kao i za ostale vrste riba važi pravilo ujutro rano u cik zore i uvece kasno u sumrak. Drinsku mladicu je zabranjeno loviti noću. Važno pravilo za uspešan lov mladice je i uvažavanje činjenica je da je ona uvek tamo gde se zadržava bela riba, da bi se u određenom periodu dana njome hranila. U letnjim mesecima bela riba je na brzacima, i pošto je voda u junu snažna i ponekad mutljikava, mladicu treba loviti na šljunkarama i plićim mestima sa snažnim protokom vode. O lovu u mutnoj vodi važi pravilo: koristi varalicu što drečavijih boja. U julu mesecu kada je drinska voda kristalno bistra može se uloviti mladica pod uslovom da lovite u cik zore u velikim bukovima. U avgustu Drina je mala prozirna i topla i tada treba koristiti činjenicu da je protok vode oko stena i bukova veći i sa više kiseonika i tu treba potražiti mladicu. Isto ovo važi i za mesec septembar. U oktobru kada noći postanu hladne što se dešava i sa vodom, uslovi za uspešan lov mladice se poboljšavaju i tada su aktuelni vobleri. Za uspešan lov mladice od neobične važnosti su mesečeve mene. Za uspešno izvlačenje mladice je zaista potreban vrhunski pribor. Štap, mašina i najlon od 0,40-0,60mm. Mladica je veoma jak borac. Ume čak da u prvom begu odmota sav najlon sa špulne a da ne govorimo o njenim elegantnim skokovima iz vode. Lov mladice je zaista vrhunsko zadovoljstvo a svaki ulov je priča za sebe.

MRENA
[img]<script src='http://img607.imageshack.us/shareable/?i=mrena.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Mrena je zasigurno jedna od najznacajnijih riba naših voda i njen lov nam pruža veliki izazov i zadovoljstvo. Telo joj je vretenastog oblika sa naglašenim i jakim perajima. Leda su joj sivomaslinasta, a prema stomaku je srebrnasta prekrivena gustom sitnom krljušti. Usta su joj mesnata i žilava ukrašena sa dva para malih brkova. Raste do težine od 10 kilograma mada se takvi primjerci nisu videli vec duže vreme. Najcešce se vidaju primjerci od 500 grama do jednog kilograma, a primerci od 5 kilograma se smatraju kapitalnim ulovima. Može se loviti preko cijele godine dok je s'jeseni udarni termin. Zimi se okupljaju u jata i miruju na dnu u dubljim i mirnijim dijelovima reke. Ljeti ih nalazimo u brzim i plicim dijelovima reke na prelivima u samim brzacima i na mjestima gde po dnu ima krupnijeg kamenja i manjih stijena koje omogucavaju brže strujanje vode. Pocetak dobrog lova mrene pocinje vec u proljece kada je više hrane u vodi i mrena je aktivnija nego zimi. Mresti se kao i klen, od pocetka maja do kraja juna i u to vreme ona slabije uzima ponudenu hranu jer se hrani larvama koje joj donosi voda ili ih sama traži ispod kamenja. U ponudi mamaca prilicno je izbirljiva. Uzima hljeb, gliste, crvice, rovce, kukuruz... Ne smijemo da zaboravimo da je mrena oprezna i pametna riba. Ugleda li nas pobeci ce. Ucini li joj se mamac ili deo pribora sumljivim nestace iz našeg vidokruga. Mrena se može pecati na više nacina: na plovak, varalicu, kotrljanje i na zastavicu, a viješti mušcari je hvataju i na nimfe.

Lov mrene na plovak
Lov mrene na plovak se ne razlikuje mnogo od lova ostale ribe na plovak, osim što se mamac vodi po dnu da skakuce ili tik iznad samog dna. Prilikom vodenja plovka najlon treba da je stalno zategnut kako bi lakše kontrirali i usmeravali plovak. Dok vodimo plovak treba povlaciti nazad kako bi se mamac dizao i skakutao po dnu što mrenu može primamiti smesom od nakvašenog bajatog hljeba, sa crvicima, glistama i kukuruzom. Za ovaj nacin pecanja, štap treba da je tanak i osetljiv i ne kraci od 3 metra. Pošto se govori o ozuzetnom lovcu mreni najlon može biti debljine do 0,30mm, a udice kovanice od broja 6 do broja 10.

Lov na dubinku
Prilikom pecanja na dubinku pribor treba da je jaci i teži. Na kraju najlona stavlja se vece olovo kako voda ne bi mogla da ga pomjeri. Na 25-30 cm postavlja se jedna udica, a na 15-20 cm od nje i druga. Od štapova najbolji su dvodjelni, a najlon debljine do 0,40 mm, jer se cesto umesto mrene zakaci i poneki som. Udice bi trebalo da su vece i jednokratne ali mogu i manje trokrake. Od mamaca za dubinku nezamenljivi su rovac i glista. Ako je na udici rovac najbolje je špricom i iglom u njega ubrizgati jod kojeg rovac u vodi ispušta i privlaci mrenu i druge ribe (klen, som).

Lov na varalicu
Lov mrene na varalicu je posebno zadovoljstvo. Varalicu ne vodimo na klasican nacin vec moramo da je plasiramo po samom dnu. To cemo postici pomocu klizeceg olova. Klizece olovo stavljamo na osnovni najlon. Iza njega vezujemo vrtilicu, a iza toga na 25-35 cm varalicu. Prilikom zabacivanja, varalicu zabacujemo poprecno u odnosu na vodeni tok. Uz stalno zategnut najlon puštamo da je nosi vodena struja. Kada varalica dospije nizvodno od nas, držimo je u mjestu i po nekoliko sekundi, a zatim vrhom štapa povlacimo ka sebi. Povlacenje treba da je sporo. Od varalica najefikasniji su vobleri od 2-5 cm. Nisu loše ni male cikade i kašikare dok su se leptiri pokazali najlošije. Za lov varalicom štap treba da je dug, osetljiv i lagan a najlon debljine do 0,25mm.

Lov na kotrljanje
Za ovaj ribolov treba da na dubinku montiramo okruglo olovo i karabinjerom pricvrstimo udicnjak da ne bi dolazilo do usukavanja najlona. Pri pecanju postupak je sledeci, zabacite sistem uzvodno i kad olovo zastane laganim zatezanjem najlona pokrenite sistem sve dok ga vodena struja ne odnese skroz nizvodno. Tako ponavljati više puta sve dok se na pretraži cio teren. Pošto se štap svo vrijeme drži u ruci i prati kretanje najlona lako se uocava zatezanja kad riba zagrize i kad se kontrira.

Lov na zastavicu
Za lov na zastavicu potreban je nešto duži lagani štap stim da se mašinica montira na sam kraj štapa. Na kraju najlona veže se malo okruglo olovo težine od 1,5-4 grama, što zavisi od brzine i dubine vode. Na 10-30 cm od olova vežu se dvije udice a iznad udica veže se zastavica, odnosno komadic drecavog obojenog vunenog konca. Zastavica ima funkciju da pokazuje smijer i dubinu kretanja mamca. Sistem se vodi kao i kod kotrljanja. Mrena je izuzetan borac na udici zbog cega je ribolovci i vole. Uhvacena na udici ocajnicki se trudi da se oslobodi koristeci svu svoju snagu, boduci glavom po dnu uz energicne trzaje. Kad se zakaci teško se otkacinje, jer su joj usta mesnata. Meso joj je ukusno i veoma je rado videna riba na trpezi.

POTOČNA MRENA
[img]<script src='http://img684.imageshack.us/shareable/?i=mrenapotocna.jpg&p=tl' type='text/javascript'></script><noscript></noscript>[/img]
Familija: Cyprinidae
Rod: Barbus
Latinski naziv: Barbus meridionalis
Lokalni nazivi: sapača
Maksimalna težina: 200 g
Maksimalna duzina: 25 cm
Vreme mresta: mart - jun
Opis i građa:
Telo joj je valjkasto i izduženo, a od analnog otvora prema repu naglo se sužava. Boja joj je modrozelena ili tamno mrka sa brojnim tamnim mrljama na leđima koje dosežu do bočne linije. Površina tela joj je ljigava.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Rasprostranjena je u Evropi: na granicama Francuske, Španije, na zapadu Rumunije, Ukrajine i istočne Poljske. Mrena spada u bezopasne vrste koje kratko žive i to isključivo u čistim, brzim i hladnim vodama, iznad peska i mulja. Nije retka ni u regionu lipljana i pastrmke. Hrani se larvama i sitnim račićima, retko insektima, pa zato muva kao mamac potpuno beskorisna.
Razmnožavanje:
Postoji tvrdnja da se potočna mrena tokom jedne godine mresti u nekoliko navrata, što zavisi od životnih uslova svake vode ponaosob. Sigurno je da na prvo "svadbeno putovanje", u gornje delove potoka, polazi u rano proleće.
Mamci i pribor za lov:
Potočna mrena se lovi tokom cele godine, ali najaktivnija je za vreme kiša i kada je voda zamućena (kasno proleće i rano leto). Lovi se najviše u potočnim plićacima i na jakim brzacima sa šljunkovitim dnom, na kotrljajuće olovo ili na plovak koji treba opteretiti toliko da mamac "miluje" dno. Pribor za ribolov je fini sa najlonom debljine 0,10 - 0,18 i udicama 16 - 12. Mamci za potočnu mrenu su: larva vodenog moljca, crvena glista i sve vrste potočnih račića. Meso potočne mrene je vrlo ukusno i traženo. Po kvalitetu vrlo malo zaostaje za mesom pastrmke.

STUKA

Izuzetno zanimljiva riba kako po formi tela tako i po načinu života, ishrani i ponašanju. Vretenastog je oblika sa glavom koja podseća na krokodila i ustima STUKApoput pačijeg kljuna, gde je na gornjoj vilici smešteno mnoštvo sitnih, a na donjoj do osam pari krupnih zuba. Leđno peraje je kod štuke povučeno unazad, gotovo u istoj liniji sa analnim perajem što joj omogućava brzo kretanje kroz vodu.Veoma je proždrljiva i u potrazi za hranom ne prašta ni svom rodu. Napada sve živo što se u vodi kreće:Ribe, rakove, žabe i vodene mušice, a one krupnije ne praštaju čak ni barskim pticama i pačićima kad joj se nađu na nišanu. S punim pravom je nazivaju ajkulom slatkih voda. Štuka je obalska riba koja živi u srednjim i donjim tokovima reka, ali je brojnija u barama, ritovima i mrtvajama, naročito tamo gde tekuća voda povremeno prodire posle obalskih kiša. Mresti se rano s proleća do kraja aprila. Ikru lepi na živo i mrtvo rastinje u plićacima gde je voda duboka svega nekoliko santimetara. Ženka izbaci čak i do milion komada ikre. Za vreme mresta ne pokazuje interesovanje za hranu ali zato kasnije nezajažljivo juri za plenom. U tim danima, postižu se u lovu štuke najbolji ribolovni rezultati. Iako je štuka proždrljiva, i naizgled uvek gladna, povremeno prestaje da uzima hranu. Tada neće pokazati interesovanje čak ni za kederovanu živu ribu koja joj se nađe ispred samih usta. Štuka sigurno grize samo onda kada joj je glava usmerena prema vodenoj površini, rep nagnut prema dnu ili kada je od obale okrenuta prema sredini vode.


LOV ŠTUKE
Iako je štuka brza i grabljiva riba plen ne proganja dugo. Najčešće skrivena iza lokvanja i drugih vodenih prepreka čeka žrtvu da joj dođe u neposrednu blizinu. Tada kao iz puške silovito napada i proždire nedužne susede. Mnogi je nazivaju higijeničar voda jer ih čisti od bolesnih, nemoćnih i zakržljalih riba. Sezona lova na štuku gotovo da i ne prestaje tokom cele godine, izuzev u vreme mresta, ali prava sezona počinje s jeseni. Uspešan je i lov zimi, a najuspešniji posle mresta (april-maj). Za ovaj lov koriste se prirodni i veštački mamci. Uhvaćena Štuka boriće se žilavo i hrabro samo u prvim trenucima, jer ubrzo malakše. Krupniji primerci u borbi za život iskaču iz vode čitavom dužinom i tada im uspeva da se oslobodi udica. Ribolovni konac pri vađenju štuke trba da je uvek nategnut kao i kod izvlačenja ostalih riba. U lovu štuke živim mamcima podjednako uspešno koristi se plovak kao i olovni uteg bez plovka. Tamo gde je dno muljevito ili previše zatravljeno lov na plovak je uspešniji. Stariji i iskusniji ribolovci znaju da štuka postepeno guta mamac, okrećući ga u ustima da STUKAglavom prođe prema njenom ždrelu. Zato, ne treba žuriti sa kontriranjem čim je plovak potonuo već 5 do 8 sekundi kasnije. Nameštajući keder da bi ga lakše progutala, štuka ne stoj u mestu, već pliva dalje, što znači da joj treba omogućiti šetnju ostavljanjem nekoliko metara slobodnog najlon konca. Žurba u lovu ove grabljivice se isključuje. Bolje je da sačekate da se sama zakači na udicu, nego prevremeno da kontrira. Ako pri sebi nemate časovnik, onda kad plovak potone odbrojte bar do 8 pa tek onda kontrirajte.

Živu ribicu udicom zakačite ispod leđnog peraja ali da joj ne povredite kičmu. Iznad udice dobro je da stoji tana čelična sajlica, jer su zubi štuke preoštri za ribolovni najlon konac. Ne treba gubiti iz vida da će na mestima gde je hranjena bela riba ubrzo doći štuka. Jer, bela riba dolazi na primamu, a štuka za belom ribom. Ovo važi samo za stajaće vode.
MAMCI
Vijun i čikov se najduže održe živi kao keder i njima se postižu najbolji rezultati ali, za mamce se, takođe sa uspehom koriste krkuše, crvenperke, bodorke, karaši i žive zelene žabe. Ponekad štuka dođe i na glistu, komadić ribe i na mrtvu ribu.

http://www.pecaros.com/str/stuka.htm

A smudja i sarana ste zaboravili ?

Pozdrav!

postoje najmanje 4 vrste krkuse
gore pomenuta je samo jedna od podvrsta i nema bas neke slicnosti sa tzv. pravom krkusom....to je popularno nazvani govedarac,glavonja,pesh...i sl....(valjda,belorepa ili tankorepa krkusa)
kada nekome iz zapadne srbije pomenete krkusu,on misli na tzv. pravu krkusu(tako se pominje u literaturi),koja neverovatno lici na potocnu mrenu-kod sitnijih primeraka mogu se razlikovati samo po glavi-potocna mrena ima tamno "celo" bez pega i nesto uzu glavu,ostatak je malte ne identican
nemogu sada da nadjem na forumu....ali nisi u pravu ,ona slika koju je neko okacio je zaista slika krkuse a ne potocne mrene...

Vretenar,
Balavac,
Smuđ kamenjar,
Jesetra,
Moruna,
Kečiga,
Potočna pastrmka,
Pegunica,
Peš,
Glavoč,

Škobalj,
Plotica,
Nosara,
Jegulja,
Mrguda,
Pijor,
Brkica,
Sabljar,
Vijun.
Nisu domaće ali se nalaze kod nas:
Sunčica,
Bas,
Tolstolobik,
Cverglan,
Amur,
Dužičasta pastrmka.